Jagijeva pokazna vežba za budućnost

Piše: Aurora Boris

Ovaj esej je pobednik konkursa Književni proplanak „Prijatelji budućnosti“. Esej će biti objavljen i u drugoj knjizi Inverzija, koja je u trenutno u stvaranju.

Obišao sam sav stariji komšiluk svoje zgrade i napravio spisak stvari, potrepština iz prodavnice, po prezimenima. U meni je zaista bio jedan lep osećaj da mogu nekako nekome da doprinesem i pomognem na bilo koji način. Zaista je radost u davanju.

Zaputio sam se ka prodavnici. Čim sam ušao, prvo sam pitao za toalet papir. Nije ga bilo.
–Zima je – rekao sam prodavačici – a nemate toalet papira.

-Ne razumem?
–Nema ni lišća sad. – rekao sam.
– He he, na to mislite! Pa… imate ovo zimzeleno.
Ova je bila duhovita.

-Ubruse imate, pretpostavljam?

– Tamo u ćošku.

Ni u povratku nisam na ulici sreo nijednog komšiju, nijednog čoveka, kome bih mogao dati barem nekoliko maski, jer sam ih imao punu kutiju još iz vremena svinjskog gripa. Podelio sam porudžbine komšijama i samo što sam stigao kući, zvonio mi je telefon. Ivona.
– Šta ima veštičaro? – pitao sam.
– Ma… evo čitam vesti o svemu i samo se nerviram.
– Ukoliko nisi u stanju da ih čitaš i zadržiš unutrašnji mir, onda je korisnije da ih ne čitaš. Korisnija si i sebi i kolektivu ukoliko ovom Sve-miru doprinosiš mirom, a ne nemirom. Tvoj mir ili nemir nisu neutralni, to i sama znaš.
Uzdah… – Ah Jagi…znam… al’ to je stvarno teško.
– Ipak bih rekao manje lako. Nije nemoguće, to je najbitnije. Ivona, ovo su trenuci za duhovnost, a ne slatka vremena. Na muci se poznaju junaci. U dobru je lako biti dobar.

– Jao i ti, koji si smarač brate. Ajd’ idem. Čućemo se.

Kupite knjigu Inverzija

Kontakt: https://www.instagram.com/knjiga_inverzija/

Spustila je. Ljude samo malo pritisni i ugrozi komfor ili im ukaži na njih same, već gube strpljenje. Odbrana i napad. Uzmi od svakog najbolje. Mogao sam i sâm da se priključim komentarisanju i osudi ili da se uhvatim akcije. Opredelio sam se za ovo drugo.
Uzeo sam maske koje sam imao na pretek i uputio se ka Banjici u potrazi za prilikom da napravim neko dobro delo. Za takvim prilikama se traga, ne čeka se da padnu s neba, da ih Bog upriliči. Kako sam stigao na Banjicu, ugledao sam na zelenoj površini, koja je sada bila sva u blatu u ovo doba godine, pobacane, verovatno iskorišćene, maske i rukavice. Osetio sam bes izazvan mišlju: Kako brate mogu ovo da rade?! Kako mogu?! Pa nama ništa nije dovoljno da se opametimo i da počnemo da poštujemo prirodu od koje pritom i zavisimo! Šta je potrebno da se desi da nas opameti? Kakva promena, kakvo upozorenje?!
Seo sam na klupu. Nisam želeo osudu u sebi, želeo sam razumevanje. Nisam želeo gnev, želeo sam mir. „Ne možete služiti i Bogu i đavolu.“ – setih se. Služiti đavolu – verovati u opravdanost besa. Služiti Bogu – biti ponizan, a jedina istinska poniznost ide ruku pod ruku sa odgovornošću. Nijedno prebacivanje krivice na drugoga, na išta spolja, ne može se nazvati poniznošću. Bio sam načisto da želim mir, ali nisam znao šta da radim sa mišlju o ljudima koji se ovako neodgovorno ponašaju, koja mi je izazivala gnev. Sklopio sam oči, udahnuo par puta i prizvao tišinu. Propovedniče – izvoli. – obratio sam se unutarnjem glasu Mudrosti i zamolio ga da me iznova podseti mudrosti, što i čini, svaki put kada sam spreman da se odreknem besa u korist mira, žaljenja u korist čuda, u korist spoznaje.

„Da li ti je vera toliko jaka da možeš da poveruješ da će bačene maske magično nestati ako klekneš kraj tog smeća i počneš da se moliš Bogu da On to reši?“ – upitao me je glas Mudrosti.

Nemam takvu veru. – odgovorio sam.

„Šta onda možeš učiniti povodom toga?“ – pitao me je.

Prestati sa žaljenjem i preuzeti odgovornost? – odgovorio sam potišten.

„Upravo tako Jagi.“ – stigao je i odgovor na moj odgovor. „Umesto da se opredeliš za kritiku drugih, tu istu energiju upotrebi za delanje da uradiš ono što bi bilo za primer i drugima, a to je, Jagi…?“

Da sam pokupim ovo smeće.

„Tako je Jagi. U tom slučaju tvoj želudac neće na silu morati da vari tvoj bes, nego će to postati gorivo za koji deo tela, Jagi?“

Ruke. – odgovorio sam pokunjeno.

„Uzgred budi rečeno“ – nastavio je unutrašnji glas sa obukom – „kada naiđeš na drvo sa plodovima, pitaš li se otkud se to tu stvorilo?“

Ne, samo jedem ili se samo divim.

„A zašto se onda pitaš kako se smeće tu stvorilo, zamišljaš krivce, optužuješ..? Uzmeš i pokupiš ili, ako ti savest dozvoljava, sa mirom ideš dalje. Ne setiš se zahvaliti Bogu na stvorenom, ali se setiš okriviti krivca za bačeno? Jednostavno si zatekao drvo i jednostavno ili kušaš njegove plodove ili ideš dalje. Jednostavno si zatekao smeće i jednostavno ga pokupiš ili ideš dalje. To je ono što se zove realnost, a tvoj odgovor na tu realnost ti govori ko si ti i kakav si ti, a ne kakav je izmišljeni lik u tvojoj glavi koji je to napravio. Misliš li istim intenzitetom i na Tvorca dok se diviš Njegovim darovima svetu koliko i na krivca dok kudiš njegove „darove“ prirodi?“

Dobro, ajde sad, srozaj me skroz. – odgovorio sam mu. Idem, idem!
Svratio sam prvo do obližnje prodavnice da kupim kese u koje mogu potrpati smeće koje sakupim. Bio sam motivisan da pokupim ne samo bačene maske i rukavice, već i drugo smeće na koje sam naletao. Moglo bi se reći gotovo da sam imao posebno pomazanje za sve ovo. Bilo je tu tetrapaka, plastike, kondoma… Dok sam nesvesno radio metanije saginjući se iznova i iznova, zapitao me je glas Mudrosti na čemu mogu biti zahvalan. Na tome što sam u stanju da savijem, a potom i ispravim kičmu jer neki, uspeju samo da je saviju, ali ne i da… – odgovarao sam poslušno, saginjući i ispravljajući se iznova i iznova. To me je asociralo na nedavno pročitan komentar na fb-u: bila je objava, tema o čučnjevima, pa je neko napisao blago tebi što možeš da uradiš čučanj. A onda sledi još jedan: blago tebi što možeš da čučneš a potom da ustaneš. He, he…

„Taaakoo je Jagi, zahvalnost“ – glas je delovao zadovoljno. „I na čemu još Jagi?“

Što imam ruke koje sad nisu u gipsu ili koje mogu da se pokreću i što ih uopšte imam u krajnjem.

„Štreberski Jagi, štreberski. Ajde daj mi još koji primerčić, meni za ljubav.“

Što hodam, što ne vidim vazduh trenutno, pošto sam imao prilike i da ga vidim, što ga sad samo osećam, što me sila Zemljine teže ipak drži prikovanim za tlo, a realno ne mora. Glas je utihnuo, očito zadovoljan, a ostao je samo unutrašnji osmeh. Bio sam zahvalan na ovom smeću koje mi je pomoglo da uvidim na čemu sve još mogu biti itekako zahvalan.
Samo što sam bacio kese sa svim tim smećem u kontejner i vratio se do zgrade ispred koje se nalazila ta površina sa smećem, da pregledam okolinu nije li još nečeg ostalo, video sam kako mi u susret ide neka gospođa od možda pedeset pet, šezdeset godina. Nije nosila masku.
–Dobar dan – rekao sam joj.
– Dobar dan – uzvratila je i zastala.
– Vidim da ne nosite masku – rekao sam joj pod maskom.
– Ma nosila bih ja nego nisam dokupila.

– Naleteli ste na pravog čoveka! – rekao sam joj pružajući joj kesu sa maskama.
– Jaoj hvala vam stvarno, ali neka Vama.
– Imam ja gospođo, ne brinite, vidite po meni-pokazao sam prstom na masku na svom licu, koja se naravno mogla videti golim okom. Ne baš kao i sve naše maske, zar ne? – pomislih.
– S obzirom da sam pipao svašta s ovim rukavicama, samo časak da ih skinem i stavim druge. Staviću vam maske u zasebnu kesu, pa ih tako ponesite. S obzirom da ste na otvorenom ne morate sad da je stavite. Idete iz pravca autobuske, pretpostavljam? Živite u blizini?
– Da, tu sam, na dvesta metara odavde. Jao hvala Vam puno.
– Gospođo! – oglasio se čovek sa prvog sprata zgrade na desetak metara od nas. – Gospođo, ponovio je, ne uzimajte te maske od tog čoveka! Ja sam ga gledao kako ih je do malopre sakupljao sa zemlje i trpao u tu kesu! Ne uzimajte to gospođo!
Nisam mogao da poverujem šta čujem. Bukvalno nisam znao šta osećam u tom trenutku. Žena se samo blago i usiljeno nasmešila od neprijatnosti. Tačno sam video da se koleba i da joj nije svejedno, da ne zna da li da mi veruje ili ne. Moj maskirni izgled nikako nije išao u prilog poverenju. Najmanje što bih voleo je da ih ipak uzme i onda baci u kontiš iza ćoška. Šah mat pozicija zbog komšije koji na sve izgovara čistu laž. Mislim da bi mi u tom trenutku više prijala kofa hladne vode na glavu nego ova gnusna laž.

– Komšija, hoćete možda da vam prošetam psa? Ćutao je par sekundi, zbunjen verovatno i odgovorio mi kratko:
– Nemam psa. – i onda nastavio da trabunja sa:
– Kažem vam gospođo…
– Nabavite psa komšija.- prekinuo sam ga. – Mnogo lajete. Kada bude lajao on, verovatno ćete vi manje.
Otišao je sa terase. Vratio sam pogled na ženu koja je bila vidno zbunjena.
– Hvala vam, hvala vam, ipak žurim..
Otišla je. Spustio sam ruke poražen. Vratio sam se na klupu. Dobro premudri. Zašto sam sprečen da uradim dobro delo? „Možda zato što postoji neko kome su maske potrebnije?“ – stigao je odgovor. Okej, to je zaista prihvatljivo. Hvala komšiji što laje. Pošao sam kući.
Već je došlo veče. Zamrzivač mi je ledio. Morao sam da povadim sve i da ga očistim od leda, više nije imalo kud. Nisam imao gde na hladno da odložim zamrznutu hranu, te sam morao da požurim. Izvadio sam sve police i strugao led skoro punih sat vremena. Kada sam konačno završio i vratio svu hranu u zamrzivač, video sam dosta vode iz zamrzivača koja se slila ispod stola. Zavukao sam se ispod stola sa krpom. Zvonio mi je telefon. Požurio sam nazad. Procenio sam da sam se dovoljno izvukao da mogu da se dignem bezbedno. Tako sam jako opalio glavudžom o ćošak stola da sam na trenutak zaboravio ko sam. Zapravo sam zaboravio i da sam ikada znao ko sam. Sad više nije zvonio samo telefon, zvonila mi je i glava. Verovatno sam uspeo da u trenu učinim ono što šamani rade s mukom godinama – da obrišem svu ličnu istoriju. Držao sam se za glavu i otvarao zamrzivač da uzmem led. U zamrzivaču nije bilo leda, čudno. Seo sam u fotelju sa smrznutim mesom na glavi. Ivonino ime u propuštenim pozivima na ekranu telefona. Kapiram da to znači da treba da je nazovem.
– Halo Ivonče
– E Jagi… – oglasila se Ivona. – Izvini za ono spuštanje slušalice danas.
– Ivona, ja znam da si ti osoba koja uvek svesno deluje, te kao takva nemaš potrebe da se izvinjavaš nikad, jer je svaki tvoj postupak sasvim svesno učinjen, a poreklo mu je duboki mir i razumevanje, kako drugih, tako i sebe.
– Khm… duhovito Jagi. Nazvala sam te da ti kažem da sam te poslušala.
– Je l’? U vezi sa čim?
– Otišla sam na vrata jednog starijeg čoveka u zgradi. Toliko se prijatno iznenadio, nije mogao da veruje. Rekao mi je da sam prva koja je došla da ga pita treba li mu nešto, ali nije hteo ništa.
– Baš super Ivona! Kakav je osećaj? – smešio sam se ispod mlevenog mesa.
– Mnogo lep. I neka me seta uhvatila, baš mi ga je bilo nekako žao u trenutku koliko i drago što se toliko obradovao i prijatno iznenadio. Ostavila sam mu moj broj da me zove ako mu išta bude trebalo. Morala sam do prodavnice, pa sam kucnula na prozor i jednoj baki iz prizemlja.

Slušao sam je i odjednom imao osećaj kao da sam iznenada dobio na nekoj važnosti, kao na nekakvom posebnom značaju i posebnosti usled činjenice da sam verovatno, jedan od malo ljudi u svetu koji trenutno sede sa mesom na glavi, i to mlevenim. Išla mi je u prilog vera da to predstavlja svojevrsni produžetak moje glave, te me samo može učiniti još duhovnijim, još pametnijim, još rečitijim. Nisam imao izbora sem da testiram ovu prijatnu pretpostavku.
– Khm.. – započeo sam testiranje svoje pretpostavke – Samo izgovoriti floskulu „Svi smo jedno“ ne znači ništa. Primeniti ovu istinu je sve. Živeti za druge koliko i za sebe, za pomoć, za služenje.

–A kako ti stojiš sa svim tim o čemu pričaš?

Nespretno sam nameštao svoj produžetak glave. Bio sam siguran da na ovo pitanje mogu odgovoriti hladne glave.

-Ivi… opasna je radoznalost. Opasna. Nezainteresovanost možda još opasnija.

-Je l’ da?

-Ma da, ma da.
– E Jagi, ludo… U pravu si za sve što si mi rekao.

Tog jutra sam držao čas gitare jednom klincu. Taj nivo svesti… Primetio sam da su nove generacije daleko osvešćenije od starih, u koje spadam ja. Čas je bio uveliko u toku, kad me je najednom žica od gitare, tako jako pukla po obrazu, da samo što nisam počeo da plačem.

-Auć!- uzviknuo sam i ustao kao oparen ! ’Si pukla, kad možeš ovako da se ponašaš?! – obratio sam se žici. Šta te i pitam, očigledno je da si pukla! Zar od tebe kujo matora!-obratio sam se i njoj, izdajici gitari. Mali je sedeo i posmatrao me s nekim iritirajućim mirom. Čoveka pod nervozom uvek nerviraju oni smireni. To je tako kod nas „starih“ Zemljana. Uskoro sam imao priliku da otkrijem svog neprepoznatog gurua-klinca od dvanaest godina, koji je verovatno predstavnik onih kristalnih klinaca.

– Šta buljiš ti, tako smiren, mali kristalni?- obratio sam mu se. -Mogla je oko da mi izbije, kuja! -rekao sam još uvek se držeći za obraz.

– Da, ali nije.- rekao je. – Pomazi je, dala ti je toliko ljubavi. Uostalom, sve što se desilo već je deo prošlosti.

Napravio sam verovatno neku izduženu konjsku facu koja je odgovarala nekom tupom mm. To je bilo to! Prepoznao sam svog malog gurua u trenu, samu esenciju mudrosti sabijenu u tu malu formu! Zbog svojih godina sam morao i dalje glumiti autoritet, ili sam barem mislio da sam morao.

– Ma šta ti znaš, mali, šta je meni dala i koja?!-naglasio sam ovo mali.

-“Oprosti i ovo će nestati“.- Budućnost ovoga sveta je u opraštanju i prihvatanju.- rekao je.

-Ma odakle bre tebi to? Učitelj sam ti tolike mesece, nisi mi se pokazao u ovom svetlu… mog gurua -promrmljao sam ovo zadnje.

-Nikada me zaista nisi video od iluzije svog autoriteta.

Zabezeknuto sam ga pogledao. Opet konjska faca na mestu mog lica, opet me polio onaj poznati talas nekakve tupavosti. Na meni je bila odgovornost da sad nešto kažem.

-Mali… Je l ti neko nekad rekao da…

-Da ovo što govorim nije primereno mojim godinama-dovršio je umesto mene. Da, naravno. Opet, ti misliš da znaš šta je primereno, a šta nije, na osnovu suda koji je zasnovan na tvom iskustvu. Ako budeš dozvolio da ti tvoje iskustvo opisuje svet oko tebe, nikada nećeš videti svet onakvim kakav on zaista jeste.

– Kristalni, da imam kristalnu kuglu, sigurno bi se oglasila sa rečenicom: završili smo za danas. Luka, dete, čućemo se.

– Naravno-usledio je odgovor dečaka koji je već išao niz stepenice. Ispratio sam svog kristalnog gurua iz svog stana i sav u šoku seo za kompjuter da kucam svoj esej. To je bio esej za neki konkurs za koji mi je javio drug. Kapiram da nije dobro bilo šta raditi u stanju šoka, ali ovo je bilo jače od mene. Bio sam pod utiskom. Kako mi je ono rekao: “Oprosti i ovo će nestati. Budućnost ovog sveta je u opraštanju i prihvatanju”… – kucao sam. Koji sam blam, kradem za esej mudrosti dvanaestogodišnjaka! Srami se, Jagi, srami se! Bio sam pokunjen minut, dva kada je stigla uteha: sve će te emocionalne boli i rane isceliti onih sedam dana u Italiji… he, he, he.

Kupite knjigu Inverzija

Kontakt: https://www.instagram.com/knjiga_inverzija/

Tema je pozitivno sagledavanje budućnosti. “Kako sam glup!”- ostao sam nekoliko sekundi u upijanju ove činjenice. Ja sam ga brže bolje isterao iz stana…njega… malu kristalnu glavicu, kuglu, riznicu znanja i predstava pa verovatno i o budućnosti… Auuu…udario sam se po ruci.- dozovi se! Ne zavisiš ni ti ni tvoja Italija ni od kakvog kristala! Možeš ti to! Budućnost je i u nepotcenjivanju sebe! – kucao sam. Sebe, kao Božije kreacije! Ako potcenjujemo sebe, kao Božiju kreaciju, dakako potcenjujemo Boga kao kreatora te kreacije! – eto, kako sam ovo lepo rekao! Nadodavao sam na ovo da treba da podržavamo jedni druge i da verujemo jedni u druge, u potencijal u svakome od nas, nekad, doduše, vrlo dobro sakriven.- briši ovaj zadnji dao rečenice Jagi, ne možeš sa takvim stavom pred komisiju… ah, Bože… još će neko pomisliti da se nekome rugam. Obrisao sam taj redak koji bi lako mogao da me kompromituje. Da, rekli su da će tolerisati i mrak, mračno stanovište, mračnu perspektivu, ali ne želim da rizikujem ni sa najmanje mraka. Posebno nakon ovog malog kristala danas, koji mrak? Alo, o čemu pričamo? Taj kid ima dvanaest godina, are you kidding me? Kada vidim na kome počiva budućnost, lakne mi što to nisam ja. Držao sam ruke na tastaturi. „Šta je još rekao, majku mu…?“ A da, ako budeš dozvolio da ti tvoje iskustvo opisuje svet oko tebe, nikada nećeš videti svet onakvim kakav on zaista jeste.- wauu… Vratiću se prvo na deo o oproštaju, pa nisam ni ja veverica! Toliko pročitanih knjiga iza mene, uostalom GODINE! Prevalio sam tridesetu. Šta taj mali zna, tek mu je dvanaest.

Čekaj! Ne može ovako! Mora da postoji neki red i poredak! Ne može ovako sve pretumbano! Šta oprost, šta budućnost, šta iskustvo?! Obrisao sam sve prethodno i krenuo ispočetka. Lako je ovima mračnog stanovišta što budu pisali o mraku. U mraku se ionako ništa ne vidi, pa nema ni veze da l’ je posloženo, istumbano… Jao.. Bože, što nisam malo mračniji… pomislio nisam da ću se Bogu ikad obratiti sa ovom rečenicom!

Dakle – pisao sam – budućnost, po mom mišljenju nije nikakvo zadato određenje, nego polje mogućnosti koje zavise od svakog pojedinca zajednice i njegove volje da u određenom smislu prevaziđe sebe i svoj ego i uskladi se sa višim ciljevima zajedničkog dobra i rasta i sazrevanja naših duša. Ukoliko je hoćemo lepom i dobrom. potrebna nam je strategija za njeno osvajanje i realizaciju. Biti tek tako pozitivan je poput tenisera koji izlazi na meč potpuno nepripremljen i nada se uspehu. Ne treba da se uzdamo ni u kakvu nadu ničim potkrepljenu. Potrebna nam je strategija,a resurse imamo-oni su pohranjeni u našim dušama. U nama žive potencijali, na nama je da ih oživimo, a onda i proživimo.

Ako postavimo za cilj svetlu budućnost, postoje li koraci, odricanja u cilju dostizanja tog cilja ili mislimo da su dovoljne pozitivne misli, pozitivno razmišljanje pa ćemo samo bupnuti u nju? Predlažem, u cilju nestvarno blistave i prelepe budućnosti svih nas, zasucimo rukave, braćo, da svako dā svoj doprinos. Tako ćemo uživati plodove jer postoji ono što smo zasejali. U redu je verovati da nam može dobro padati s neba, ali postavljam pitanje: kakvim nama? Vredi li narkomanu dati blago? Hoće li ga upotrebiti ili zloupotrebiti? Brate, prijatelju, moramo se preispitati.

Dakle, baza naše strategije za postizanje srećne, blistave, uspešne zajedničke budućnosti pune bratstva i jedinstva, mislim… ne onog bratstva i jedinstva, nego… razumete me… su ovi redovi.

Pitanje naše svetle budućnosti više nije pitanje. To je izvesnost i ona je već počela, sa ovim konkursom. Ovo je moje učestvovanje u takvoj budućnosti. Moj udeo. Ona već postoji čim se priča, piše o njoj, čim se na njoj radi. Potrebno je samo postići kritičnu masu. Samo se nadam da taj deo neće biti kritičan.

Kucao sam: Naša zajednička strategija podrazumeva: odustajanje od određenih oblika ponašanja i razmišljanja kao i uvođenje poželjnih oblika ponašanja u cilju opšteg dobra. U to je uključena i spoznaja dobra i zla, jer pitanje je koliko pojedinac zaista razlikuje ove pojmove. Sledeći redovi to razmatraju:

-Svesno ne-činjenje dobra u situaciji kada vidimo na delu zlo je činjenje zla. Trebalo bi da imamo to u vidu. U to spada okretanje glave od čoveka na ulici kome očigledno treba pomoć. U tom trenutku smo prekršioci ne ljudskog, ali večnog zakona ljubavi. Zakon ljubavi kao kōd bi trebalo da nam je u srcu. Onda zbog bola duše i srca ne bismo mogli da ga prekršimo, a ne zbog pukog poznavanja zakona i pridržavanja njemu. Svejedno je pridržavanje zakona bolje nego njegovo nepoznavanje i nebriga. Ko ima tvrdo srce, za njega je Zakon. Kome je Zakon u srcu, za njega je jedini zakon ljubav, a ona mu nepogrešivo govori šta je u situaciji ispravno. Sve nas pozdravlja ovom prilikom dobri Samarićanin. Dobru budućnost nose dobri ljudi. Prijatelji. Dele je među sobom nitima ljubavnog delovanja. Nema veze što ne poznajem čoveka, moje ga srce prepoznaje. On je isti kao ja. I ja sam mu pomoć. Prijatelj. Pružena ruka. Posetila me je asocijacija na rečenicu jedne pesme: „Why would you even shake a man’s hand, if you are not going to help him stand?“ – Zašto bi se uopšte rukovao sa čovekom, ako mu nećeš pomoći da stoji? Ljubav i prijateljstvo treba da su nam osnova, da čovek čoveku ne bude vuk, već prijatelj. Ovo bi dakle bila prva stavka naše strategije, zakon ljubavi u srcu i prijateljstvo. O ovome se zaista može puno govoriti i pisati, ali… deset hiljada karaktera su zakon sam po sebi. Ali, evo još reč dve na temu ljubavi i prijateljstva između ljudi pa ću preći na drugu stavku naše strategije.

Sa ljubavlju se počinje odmah. Danas. Svaki dan je otvoren prostor za činjenje dobrih dela, za pomoć nekome. Na kraju dana se pitajmo: koga smo danas usrećili? Kome pomogli? Kome ulepšali dan, kome olakšali? Preispitajmo sebe. Ne budimo kao debeli. Koji debeli? Oni debeli koji imaju debelog na pozornici koji postavlja pitanje masi debelih i kaže: Ko smo mi? Rulja odgovara: Debeli! Ša hoćemo? Da smršamo!- odgovara rulja. Kad počinjemo? Od ponedeljka! Danas je ponedeljak! Od sledećeg ponedeljka!

Hočeš li zakasniti na posao petnaest minuta zato što si stao da na ulici pomogneš čoveku u potrebi? Na sastanak, na autobus? Pa zakasni! Sve dok nam dobro bližnjeg ne postane prioritet iznad svih naših prioriteta, nije i neće nam ta naša svetla budućnost biti prioritet. Osetio sam jaku potrebu da ponovim ovu rečenicu dvaput po cenu toga da odbor ovo kategoriše kao grešku u kucanju. Zato sam im stavio u zagradi (ne, nije greška u kucanju).- da li smem ja njima ovako da objašnjavam šta jeste, šta nije?- pomislio sam. Da li ovo moje pisanije uopšte spada u kategoriju eseja? Da li je ovo previše preispitivanja s moje strane? Da li sam ja uopšte normalan? Da li se primećuje da nisam? Nastavio sam sa kucanjem i ponovio otkucano: Sve dok nam dobro bližnjeg ne postane prioritet iznad svih naših prioriteta, nije i neće nam ta naša svetla budućnost biti prioritet. Ako nam nije prioritet građenje takve budućnosti, koliko nam je uopšte do nje stalo? Osladilo mi se ono ponavljanje od malopre pa pomislih da ponovim i ovu: „Ako nam nije prioritet građenje takve budućnosti, koliko nam je uopšte do nje stalo?“, ali me je glas u glavi opomenuo sa: Jagi, ne preteruj.

Pročitao sam napisano i shvatio da bih se nadovezao sa sledećim:

Nemojmo misliti da je ubistvo samo fizičke prirode. Mi ili hranimo ljubavlju i dobrotom duše oko sebe ili smo na onoj drugoj strani. Bes je duhovno ubistvo onoga na koga smo besni. Zbog čega god da smo besni na nekog, to nešto smo postavili iznad njegovog života, njegove duše. Kaže u jednoj pesmi: What’s the price on his head? (čime si ucenio njegovu glavu) Da li si besan na bližnjeg zato što ti je uzeo neko materijalno dobro koje „pripada tebi“, zato što te je oštetio za nešto, zato što osuđuje neki tvoj postupak, zato što ne odobrava tvoje mišljenje…? Zato što ti nije rekao nešto za šta ti smatraš da je trebao? Bes na brata je dokaz da si to nešto stavio iznad njegove duše, time si ucenio njegov život. Kada brata stavimo iznad svake ovozemaljske vrednosti, svakog interesa, ovaj svet će se kretati u dobrom smeru. Kada je ljubav prioritet iznad svih prioriteta, onda ona vlada. A kada ljubav vlada, na Zemlji ne može ne biti raj. Ovo je taj deo o odustajanju od gorčine, ogorčenosti, osude, krivice… Odustajanje od tog starog ja.

Osnova je biti čovek. Istinski prijatelj. Istinski brat. Ako nam je ljubav polazište, onda je ona zasigurno i naše ishodište.

Treba da smo osvrnuti na zajedništvo, ne samo na ličnu korist. Bog kad blagosilja pojedinca, uvek ima u vidu druge. Samo je pitanje hoćemo li prepoznati da je naš blagoslov namenjen da blagoslovi i one oko nas i da li smo voljni da tu početnu iskru radosti širimo dalje. Super je što sam dobio unapređenje, veću platu, sada mogu više i da dam. Da li razmišljamo tako da kad dobijemo više da je radost u tome još veća zato što sad možemo i dati više? Da li osećamo tako? Zaista, blaženi su oni koji daju.

U ovu prvu stavku naše strategije za postizanje svetle budućnosti bih za kraj dodao savet da ne obraćamo toliko pažnje na težnje ega, koliko na stvarne potrebe duše. Jer, ego kada nešto želi, uvek vidi samo ličnu korist za sebe i svoje, a duša vidi druge kao deo sebe i uvek dela u okviru zajedničkog dobra. Težimo istinskoj radosti, što je radost duše nasuprot zadovoljstvu ega. Treba praviti razliku između ova dva, tako da ću dati primer za hranu duše:

Obradovala me je činjenica, da je nekih par meseci uoči mog saznanja o postojanju konkursa, moja prijateljica Ivona počela da uči italijanski preko aplikacije Duo lingo. Srce mi se obradovalo, duša dakle, pri pomisli da, ukoliko osvojim nagradu, podarim njoj taj dar putovanja. Nek’ se ona bakće s kovid propusnicama, a ja ću ispasti džek. Obrisao sam i ovaj kompromitujući redak. To nije percepcija duše. Možda žele da u pobedniku vide i oličenje dobrote, kao predstavnika naše svetle budućnosti. Nisam smeo da reskiram.

-Kristalna kugla je spomenula oprost. To nije slučajno niti je mali slučajno kristalan. Kristalno mi je jasno da mi se pitanje oprosta prirodno nadovezuje kao sledeća stavka strategije. Neki mudraci su rekli: sve dok misliš da imaš ŠTA da oprostiš, nisi oprostio. Ujedno opasna zamka ega čoveka koji zdušno oprašta je potkradeno uverenje: „ja sam bolji od njega. Nikad ne bih uradio šta je on,a evo, toliko sam iznad, da mu čak i praštam.“ Vrlo tanak led. Treba da znamo da je Božija promisao za svakog od nas savršena, kao i dopuštenje, stoga, trebamo znati da sve što je Bog uredio ili dopustio u našem životu vodi ka dobru i samo tako se u poverenju prepuštamo svojoj i zajedničkoj budućnosti u spoznaji da, kako god stvari izgledale trenutno, to je deo Božjeg savršenog plana koji vodi dobru.- pročitao sam otkucano. Deluje kao da otkucavam Boga, Njegov plan, otkrivam kuda vodi… Hmm.. Sa otkucanim u vezi, ako je svaki čovek samo sredstvo za ispunjenje Božije promisli u našem životu, a svrha je konačno dobro, kome i šta imaš da praštaš? Bogu na Njegovoj promisli? Ljudima koje je On upotrebio kao sredstva za postizanje duhovnog cilja za tvoju dušu? Njima?

Umesto milion onih koje pratimo kojekuda na društvenim mrežama, zapratimo Boga i put koji nam je On odredio. Prestao sam sa kucanjem na sekund i sa smeškom se prisetio, sada već starog vica: „Nemam fejsbuk ni instagram, ali zato imam megafon i idem ulicom i objavljujem šta mi se dešava u životu. Evo već imam troje koji me prate. Mislim da su dva policajca i jedan psihijatar.“ He, he, he… smeškao sam se.

– Pa tupane, ne bulji u te gole sise na instagramu, ne ideš tamo! Sve da ti je cilj da ih poseduješ, valjda si do sad naučio da razlikuješ želju ega od stvarne potrebe duše, majmune. Putevi ega su obavezno naše stranputice. – odjednom mi je došlo da se obratim nekom imaginarnom tipu u svojoj glavi o kome sam shvatio da je zabludeo i zalutao, ako ništa, u mojoj glavi i hteo da mu pomognem. Nemaš vremena tupane koliko misliš da imaš – rekao sam mu i vratio se tekstu. Nastavio sam da kucam:

-Odnos prema našoj planeti, toploj kućici usled ovog hladnog, mračnog, dalekog i nepoznatog Univerzuma, je takođe važan deo naše strategije.

Kapiram da samo lud čovek ne bi sklonio smeće sa poda svoje dnevne sobe ako ga zatekne tu. Nijedna, ali nijedna životna situacija nije stavljena ispred tebe da bi ti dao svoj sud o tome. Stavljena je kao poziv na odgovornost, na akciju, na služenje. Ne osećamo se odgovornim za smeće izvan svoje kuće? Čitava planeta je naš dom! Sve dok je ne doživimo kao takvu, ponašaćemo se prema njoj kao bahati gost koji je došao na neki kućni parti i koji gleda samo što bolje da se provede, uzme najbolje za sebe, potpuno lišen svake odgovornosti. Svaki kutak ove Zemlje deo je naše odgovornosti. Na nama je odgovornost da to prihvatimo ili ne. Bez obzira na našu odluku, to jeste i ostaje činjenica.

-A sad i o odnosu prema sebi…

Da smo savršeni, nismo. Da imamo prostora kao i potencijala da budemo bolji, imamo. I to ogroman potencijal, jer je sam Tvorac utkan u naše postojanje. Iskaz „Ja sam takav“ je samo lepši način da kažemo: „Odustajem“. Odustajem od samopromene, rada na sebi, mogućnosti da budem bolji, i da kao rezultat toga svedočim boljem svetu oko sebe. Mi smo poput stabla, a ljudi, svet oko nas su poput grana koje rastu iz tog stabla. Koliko hranimo svakodnevno svet oko sebe radošću, ljubavlju, podrškom, pomoći? Koliko hranimo sebe tim istim, verujući u sebe, kroz nežan i podržavajuć odnos prema sebi. Ukoliko nešto nemamo u sebi, kako uopšte da očekujemo od sebe da to damo drugima? Koliko prema sebi i drugima imamo razumevanja, topline? Tolerancije?

Setio sam se jednog razgovora koji sam imao nedavno sa mojim drugom Božom. Pitao me je za jednu devojku koju je tek trebalo da upozna preko mene:

-A je li, je l’ ima ono…znaš… guzicu?

-Kad ti staneš iza nje i zagrliš je, da, onda ima guzicu.

-Ha-ha! Dobra ti fora Jagi! Ma pitao sam te onako… kao man to man.

-Baš tako sam ti i odgovorio, kao man to man. A ti me nisi tako ni pitao, čak ti pridajem ono čega nemaš.

-Ne razumem?

-Naravno da ne razumeš. Nisi ti mene pitao kao man to man, nego kao male to male, kao mužjak mužjaka. Ali si dobio odgovor od muškarca u meni, ne od mužjaka. Postoji ogromna razlika između ta dva, slutiš koja?

-Jedan je guzica, drugi nije?

Setio sam se ovog primera jer on najpre svedoči o Božinom odnosu prema sebi. Neki seksistički nastrojeni ljudi bi lako mogli reći: „Eto, ne poštuje žene…“. Treba da se naučimo da uđemo dublje od površnog, od očiglednog. „Ko gleda spolja, sanja, ko gleda unutra budi se.“ – dobri, stari Jung. Čovek koji postavlja ovakvo pitanje nije dobro sam sa sobom. On zapravo duboko pati, tako sveden na guzicu. Ako ne razumemo sebe, ne razumemo ni druge i obratno. Pođeš od sebe, dođeš do drugih. Pođeš od drugih, dođeš do sebe. Ahh… svi smo tako magično povezani…

Pišući ovo, osetio sam najednom nalet neke nežnosti prema Ivi, ni od kuda. Ostavio sam tastaturu na kratko da bih joj napisao poruku: “Ivi, stvarno si super energija. Prvi put osećam da mi je drago što si mi drugarica. Eto, izlio sam nežnost na tebe. Verujem da ti niko nikad ovako nije blagoslovio dan kao ja sad. I da, volim te Ivona, iako nisi iz fazona. Volim te Ivi, iako te niko ne šljivi.“ Poslao sam joj.

-Sledeću stavku strategije bih nazvao: Ne menjaj čuda za žaljenje!

Svaki put kad odaberemo da se žalimo na okolnosti svog života, sprečili smo izvesnost čuda. Ne trgujemo s čudom, ono je jednostavno već tu kada žaljenje izostane. Žaljenjem na neku nelagodu ostajemo zarobljeni u njoj, a to ne želimo. Žaljenje su konopci koji oko nas obmotavaju upravo ono što ne želimo. Žaljenje je poruka Bogu: „Hoću još ovoga na šta se žalim!“ To nije u skladu s onim kako vidimo budućnost i kakvu je želimo. Žaljenje je majka neuspeha.

– Tek sada možemo pričati o pozitivnom mišljenju i promeni percepcije i samog pogleda na realnost i s tim u skladu bi sledeća stavka strategije bila disciplinovanje sebe da nađemo uvek ono pozitivno u svakoj situaciji, svakoj reči, svakom postupku. Ono dobro. To se uči. Neka nas ne obeshrabruje ako smo naučeni da mislimo negativno, da reagujemo negativno, većina nas jeste. U ovo spada i: uvek nađimo opravdanja za druge, čak i onda kada deluje da opravdanja nema. To je varka našeg, samo naučenog tumačenja sveta i ljudi.

-Biti radostan je još jedan važan element naše strategije. Zbog čega je to važna komponenta za dostizanje naše poželjne budućnosti? Radost bih mogao najbolje predstaviti na sledeći način: Ako npr. imamo zgradu u kojoj na prvom spratu postoji buka i nekakav nered, radost bi bila lift pomoću koga se penjemo na dvanaesti sprat na kome je sve u redu, mir je, prijatna je baštica, muzika… Način da postignemo radost je zahvalnost. „Radost je pesma zahvalnosti Bogu.“ Treba da iznova „programiramo“ svoj um tako da počnemo da oko sebe primećujemo toliko toga dobrog i lepog, počevši od trenutka kada smo ujutru otvorili oči. Hvala Ti Bože što sam i jutros otvorio oči, hvala što dišem, hvala na toploj vodi u stanu. Toliko toga uzimamo zdravo za gotovo, čak i ne primećujemo, dok smo skloni da ono negativno detektujemo k’o iz topa. Neki ljudi pešače kilometrima do izvora pijaće vode. Dovoljno. Kada nam zahvalnost uđe u žile, u krv i kada počnemo da primećujemo potencijale koje imamo oko sebe, toliko toga dobrog oko sebe, obuzima nas radost. Radost se krčka na vatri naše zahvalnosti.

– Važan je i naš odnos prema emocijama. Jesmo li mi kontrolisani od strane naših emocija ili mi kontrolišemo njih? Važno pitanje koje bi trebalo da postavimo sebi. Ukoliko ustanovimo da su ipak one te koje kontrolišu nas, treba da se sa odgovornošću pozabavimo time. Kad je u pitanju budućnost kakvu želimo, najvažnije u tome je ko je nosilac takve budućnosti. Mi treba da budemo takvi da možemo da je iznesemo.

-Briga za druge i saosećanje. Sposobnost da se zamislimo u nečijoj koži, na nečijem mestu, u nečijoj ulozi, nečijim cipelama. „Guram, guram, al’ neće da uđe, moja noga u cipele tuđe…“ – pevušio sam. Da sam ja bio na tvom mestu, imao tvoje detinjstvo, rastao u okolnostima u kakvima si ti, možda bih bio i gori od tebe. Ne treba da nam bude najlakše osuditi. Treba da nam bude najlakše opravdati drugoga. Razumeti. Pomoći u nevolji. Pitati sebe: „Da li bih ja želeo da se meni neko nađe da sam u ovakvoj nevolji u kakvoj je on?“ O da! Itekako! Bolji svet pripada boljim ljudima. Svet pun samilosti, davanja, pomoći i razumevanja pripada onima koji ove vrednosti nose u sebi.

Vidimo najbolje u čoveku. Ne gradimo sliku o nekom na osnovu detalja, posebno ne ako je taj detalj negativan u našem viđenju. Ne rušimo sliku o nekome na osnovu jednog razočarenja u moru dobra, ne držimo se te jedne kapi za koju smo sami procenili da je negativna. Ne uzdajmo se previše u istinitost sopstvenih sudova. Držimo se svetle strane stvarnosti. Ako imam ravnodušan pogled devojke na sebi, staviću akcenat na to da je to ipak pogled, ignorišući deo o ravnodušnosti.

-Darežljivost. To stanje u kome se u potpunosti prepuštamo Božijoj volji i milosti mnogima deluje utopistički. Međutim, ovde govorim o davanju, koje nas „ne ugrožava“, a blagoslov je drugima. Tu pripada tzv desetak naših primanja. Ujedno, „Ako imate više nego što vam treba, napraaavite širi sto, a ne višu ogradu.“ To je takođe jedno od naših ulaganja u bolji svet. I eto, po tom putu, mi postajemo bolji ljudi, dostojni nosioci naše bolje budućnosti.

Dakle, puno je toga što mi sami možemo učiniti u cilju naše lepe i svetle budućnosti. Mi dakako nismo nikakva žrtva okolnosti ili kakvih slučajnosti. Svi uzroci su tu, u našoj duši, kao i njeni potencijali. Potrebno je da okrenemo svoju volju ka dobru i da dopustimo da ljubav vodi naše životno putovanje. Kako bi čuveni Rumi rekao: “Šta god da je pitanje, ljubav je odgovor.” S ovom mišlju sam završio svoj esej i otišao da živim svoj “Sterways to heaven.”

Podrži održavanje sajta. Paypal.

Upiši svoj e mail i dobijaj najnovije tekstove. Besplatno.