Duhovnost

Kako je ustrojen Veliki Univerzum – superprostranstva


Pišu: Dmitrij Bajda i Elena Ljubimova, prevod Dušan Mitrović

Metavseljena je početni objedinjen prostor-univerzum i njegov sadržaj određuje zakrivljenost ili neheterogenost prostora (promena dimenzionalnosti). Čak i pri malim promenama dimenzionalnosti prostora nastaju uslovi za spajanje prvomaterija drugih vrsta, različitih od naših. To dovodi do stvaranja kvalitativno drugačijeg sistem prostranstva, tj. formira se druga metavaseljena. Kao rezultat toga, na „nižem“ nivou imamo mnoštvo metavaseljena, koje se razlikuju među sobom parametrima neheterogenosti (koeficijentima kvantovanja dimenzionalnosti), u kojima su formirane, i brojem prvomaterija iz kojih su sintesane njihove hibridne materije.

Između metavaseljena takođe se dešavaju zanimljivi procesi interakcije. Svaka metavaseljena je neheterogena po dimenzionalnosti, što dovodi do neminovnog zatvaranja sa drugim metavaseljenama, koje imaju u oblastima zatvaranja sličnu dimenzionalnost. U tom slučaju, u zoni zatvaranja se dešava raspad materije kako jedne, tako i druge vrste na prvomaterije. A dalje, ako se dimenzionalnost zone zatvaranja (parametri neheterogenosti) pokazuju bliskim ka dimenzionalnosti jednog ili drugog matričnog prostora, onda u zoni zatvaranja može nastati zona sinteze prostora-univerzuma ili zona raspada. Pri tome zona sinteze je superanalog zvezde, a zona raspada – superanalog „crne rupe“. Takođe je važno, da se sinteza prostora-univerzuma, tako i njihovo raspadanje dešava samo sa određenim tipom kvantovanja dimenzionalnosti prostora.

Pri tome sintetisane forme materija počinju da se akumuliraju u zoni zatvaranja metavaseljena i ako je masa ulazećih iz zone zatvaranja materija manja od mase sintetizujućih materija, nastaje višak koncentracija materije u zoni zatvaranja metavaseljena. Vremenom, višak koncentracije postaje kritična i počinje da utiče na ulazeće materije u tu oblast, što dovodi do pojave nestabilnosti dimenzionalnosti te zone. Dešava se super eksplozija, u kojoj se višak sintetisanih formi materija izbacuje iz zone zatvaranja i nastaju kolebanja dimenzionalnosti unutar svake od metavaseljene. U tim zonama unutrašnjeg kolebanja dimenzionalnosti metavaseljena počinje proces obrazovanja prostor-univerzuma, iz kojih se formiraju sistemi prostor-univerzuma (metavaseljene) u zonama unutrašnjeg kolebanja dimenzionalnosti prostora. Kao rezultat evolucije opisanih procesa, nastaje zatvoren sistem metavaseljena – superprostranstvo prvog reda.

SUPERPROSTRANSTVO PRVOG REDA

Zbog toga, pri supereksploziji dolazi do deformacije prostora, i u svim pravcima nastaju sistemi prostor-univerzuma, koji se razlikuju jedan od drugog brojem primarnih materija koje ih obrazjuju. Štaviše, razlike u dimenzionalnosti prostora u različitim prostornim pravcima u zoni nehomogenosti su toliko značajne da se kvantizacija prostora duž nekoliko prostornih pravaca odvija istovremeno.

Sa takvom višedimenzionalnom kvantizacijom prostora nastaju sistemi prostor-univerzuma (metauniverzumi), koji imaju rigidnu prostornu poziciju, nepromenjenu relativno jednu prema drugom, jer imaju svoje rigidno dozvoljene orbite oko jezgra.

Kao rezultat, metavaseljene stvaraju jedan stabilan sistem.

Supersprostranstvo prvog reda. Legenda:

1. Zona zatvaranja matričnih prostora.

2. Metavaseljene.

Spojene zajedno dve materije u prvoj zoni od centra obrazuju metavaseljenu iz jednog prostor-univerzuma. Tri spojene forme materije formiraju u sledećoj zoni metavaseljenu od tri prostor-univerzuma. Pri spajanju četiri forme materije formira se metavaseljena od 7 prostor–univerzuma. Spajanje pet daje 25. Spajanje šest – 66. Spajanje sedam – 119, osam – 246, devet – 459-prostor-univerzuma formirajući metavaseljenu u odgovarajućoj oblasti unutrašnjeg kolebanja dimenzionalnosti određenog matričnog prostora. Broj mogućih prostor-univerzuma, uključenih u metavaseljenu određen je po formuli broja kombinacija materija, koje obrazuju supstancu prostor-univerzuma, uzimajući u obzir činjenicu da materija mora biti najmanje dve.

Dalja evolucija Superprostranstva se dešava na sledeći način: u našem matričnom prostoru suprotno zatvaranja, nastalo usled uticaja metavseljena na dimenzionalnost prostora, nastaje u u metavaseljenama obrazovanim od devet formi materija. Superprostranstvo se pri tome zatvara, kao krila školjke. Tekuće kroz zonu zatvaranja prostora, forme materije, nemaju zonu zakrivljenosti dimenzionalnosti matričnog prostora, u kojoj bi mogle da se spoje.

Takve zone javljaju se samo u slučaju kada dve zone zatvaranja prostora jednog znaka nastaju relativno „blizu“ jedna od druge. Pri tome se formira kontra talas unutrašnje zakrivljenosti dimenzionalnosti matričnog prostora, pri rezonanci kada nastaju ekstra zone unutrašnje zakrivljenosti dimenzionalnosti matričnog prostora. U ovim zonama se formiraju metavaseljene, nastale pri spajanju deset formi materija, koje zauzvrat, ponovo izazivaju kontra stezanje tih metavaseljena, kao posledicu uticaja ovih metavaseljena na dimenzionalnost matričnog prostora u kome se nalaze. Formira se Superprostranstvo drugog reda od deset formi materija.

Zatvaranja metavaseljena Superprostranstva drugog reda se dešava na drugačijem ravnotežnom nivou dimenzionalnosti matričnog prostora, a ne na nivou zatvaranja superprostranstva prvog reda. To je povezano sa različitim stepenom uticaja metavaseljena, obrazovanih od deset i devet formi materija na dimenzionalnost matričnog prostora.

SUPERPROSTRANSTVO DRUGOG REDA.

Oznake na slici:

1. Metavaseljene, obrazovane spajanjem deset formi materija.

2. Superprostranstva prvog reda.

Za mogućnost obrazovanja metavaseljena od jedanaest formi materija, potrebno je da tri Superprostranstva drugog reda budu udaljena jedno od drugog na udaljenosti ne većoj od svoje veličine. Pri tome se javljaju tri kontra talasa unutrašnje zakrivljenosti matričnog prostora, koji pri rezonanci, stvaraju dodatne zone iskrivljenosti. Obično se u makroprostranstvu dešava mnogo supereksplozija, tako da se talasi deformacije makroprostranstva jednih nameću na slične talase deformacije drugih.

Kao rezultat toga, nastaje superpozicija talasa deformacije makroprostranstva, koji obrazuje kombinovani prostorni sistem. Kvalitativna struktura ovih prostornih sistema zavisi od toga, koliko se supereksplozija desilo u toj oblasti makroprostranstva i na kom rastojanju su njihovi epicentri.

U tim zonama se odvija sinteza metavaseljena od jedanaest formi materija. Ponovo se javlja kontra stezanje metavaseljena, ali na drugom ravnotežnom nivou matričnog prostora. Formira se zatvoren prostorni sistem – Superprostranstvo trećeg reda.

SUPERPROSTRANSTVO TREĆEG REDA.

Oznake na slici:

1. Metavaseljene, obrazovane spajanjem jedanaest formi materija.

2. Superprostranstva drugog reda.

3. Superprostranstva prvog reda.

Superprostranstvo četvrtog reda. Deformacija makroprostranstva, izazvana svakom supereksplozijom, rasprostire se u krugovima od epicentra. Što dalje od epicentra, to jaču deformaciju makroprostranstva stvara talas deformacije dimenzionalnosti, stvoren super eksplozijom. A to znači, što dalje od epicentra, to se veći broj primarnih materija mogu spajati jedne sa drugima u zonama neheterogenosti.

Što se više primarnih materija spoje zajedno, formirajući hibridnu materiju, to je ona više inertna, više otporna na spoljne uticaje. Osim toga, što dalje od epicentra super eksplozije, to je veći broj udeformacija dimenzionalnosti makroprostranstva od drugih super eksplozija, preklapaju se deformacije, stvorene super eksplozijama.

Za mogućnost spajanja dvanaest formi materije, potrebno je da postoje četiri kontra talasa untrašnje zakrivljenosti matričnog prostora, koji u rezonantnim zonama stvaraju uslove za obrazovanje metavaseljena od dvanaest formi materije. Pri tom ponovo nastaje kontra zatvaranje na drugom ravnotežnom nivou dimenzionalnosti matričnog prostora i formira se nov veoma stabilan sistem metavaseljena – Superprostranstvo četvrtog reda.

SUPERPROSTRANSTVO ČETVRTOG REDA.

Oznake na slici:

1. Metavaseljene, obrazovane spajanjem dvanaest formi materija.

2. Superprostranstva trećeg reda.

Superprostranstvo petog reda. Pet superprostranstva četvrtog reda, od kojih se jedno nalazi na odgovarajućen od drugih prostornom nivou, stvara uslove za obrazovanje metavaseljena od trinaest formi materija.

Nastaje kontra zatvaranja, pri kojem se formira sistem metavaseljena, koji tako snažno utiče na dimenzionalnost matričnog prostora, da nastaje još jedan sistem metavaseljena, po svojoj strukturi identičan superprostranstvu četvrtog reda, ali formiran od dvanaest formi materija.

Ova dva sistema stvaraju uslove za obrazovanje sledećeg sistema metavaseljena duž zajedničke ose, ali sada od jedanaest formi materija. Smanjenje broja formi materija, koje formiraju svaku sledeću prostornu formu, vezano je sa tim, što nivo zatvaranja metavaseljena menja svoj znak. Drugim rečima, zakrivljenost dimenzionalnosti matričnog prostora se ne povećava, već smanjuje.

SUPERPROSTRANSTVO PETOG REDA.

Oznake na slici: :

1. Centralna zona zatvaranja matričnog prostora.

2. Metavaseljene, obrazovane spajanjem trinaest formi materija.

3. Metavaseljene, obrazovane spajanjem dvanaest formi materija.

4. Metavaseljene, obrazovane spajanjem jedanaest formi materija.

5. Metavaseljene, obrazovane spajanjem deset formi materija.

6. Metavaseljene, obrazovane spajanjem devet formi materija.

7. Metavaseljene, obrazovane spajanjem osam formi materija.

8. Metavaseljene, obrazovane spajanjem sedam formi materija.

9. Metavaseljene, obrazovane spajanjem šest formi materija.

10. Metavaseljene, obrazovane spajanjem pet formi materija.

11. Metavaseljene, obrazovane spajanjem četiri formi materija.

12. Metavaseljene, obrazovane spajanjem tri forme materija.

13. Metavaseljene, obrazovane spajanjem dve forme materija.

14. Krajna zona zatvaranja matričnih prostora.

Evolucija tog procesa rezultira doslednom obrazovanju duž zajedničke ose sistema metavaseljena. Broj materija, koje ih formiraju, pri tome se postepeno smanjuju do dve. Na krajevima tog „zraka“ se formiraju zone, gde već ni jedna materija te vrste ne može da se spaja sa drugom ili drugima i da formiraju metavavaseljene. U tim oblastima se javlja „probijanje“ našeg matričnog prostora i nastaju zone zatvaranja sa drugim matričnim prostranstvom. Pri tome je moguće da se ponove dve opcije zatvaranja matričnih prostora.

U prvom slučaju, zatvaranja se dešava sa matričnim prostorom sa velikim koeficijentom kvantovanja dimenzionalnosti prostora i kroz ovu zonu zatvaranja mogu teći i raspadaće se materije drugog matričnog prostora i nastaje sinteza materije našeg tipa. U drugom slučaju, zatvaranja se dešava sa matričnim prostorom sa manjim koeficijentom kvantovanja dimenzionalnosti prostora – kroz tu zonu stezanja, materije našeg matričnog prostora će početi da teku i raspadaju u drugom matričnom prostoru. U jednom slučaju će nastati analog zvezde , a u drugom – analog „crne rupe“ sličnih dimenzija.

Ova razlika u varijantama zatvaranja matričnih prostora je veoma važna za razumevanje pojavljivanja dva tipa Superprostranstva – šestokrake i antišestokrake. Osnovna razlika je samo u pravcu protoka materija. U jednom slučaju, materija iz drugog matričnog prostora protiče kroz centralnu zonu zatvaranja matričnih prostora i izlazi iz našeg matričnog prostora kroz zone na krajevima „zraka“.

U antišestokraci materije protiču u suprotnom pravcu. Materije iz našeg matričnog prostora teku kroz centralnu zonu a materije iz drugog matričnog prostora teku kroz „zračne“ zone zatvaranja. Što se tiče šestokrake, ona formira zatvaranje šest analognih „zraka“ u centralnoj zoni. Istovremeno, u oblasti oko centra nastaju zone zakrivljenosti dimenzionalnosti matričnog prostora, u kome se formiraju metavaseljene iz četrnaest formi materija, koje zauzvrat, zatvaraju i formiraju zatvoren sistem metavaseljena, koje objedinjuju šest zraka u jedan opšti sistem – šestokraku.

Broj „zraka“ je određen time, što se u našem matričnom prostoru može spojiti, pri formiranju, maksimalno četrnaest formi materija datog tipa. pri tome, dimenzionalnost rezultirajućeg objedinjenja metavaseljena je ravna π (π = 3,14 …). Ova sveukupna dimenzionalnost je bliska tri. Zbog toga ima šest „zraka“, zbog čega se govori o tri dimenzije i sl.

Antišestokraka. Tokom supereksplozija nastaju prstenasti talasi deformacije makroprostora. Ovi longitudinalni talasi deformišu prostor, kako „gore“ tako i „dole“. Ova pojava se pojavljuje zato što je sam matrični prostor nehomogen. Postoje nagibi dimenzionalnosti „nagore“ „odozgo prema dole“ i „istok“ i „zapad“.

Stoga, kada se nehomogeni prostor nadograđuje sa nehomogenom deformacijom matričnog prostora, koja nastaje tokom super eksplozije, formiraju se dve vrste zone deformacije matričnog prostora. Jedna zona sinteze hibridne materije predstavlja „jamu“, druga je „brežuljak“. Unutar „jama“ formira se šestokraka, a u unutrašnjosti „udubljenja“ nastaje antišestokraka.

Razlika između prve i druge leži u tome, da u drugoj nastaje superprostranstvo sa maksimalnim brojem primarnih materija u spoljašnjem obimu, a sa minimalnim u unutrašnjem. Uslovno, možemo reći da u jednom slučaju prostori imaju pozitivan, a u drugom negativnan spin.

Naravno, u našem matričnom prostoru postoji mnogo takvih Superprostranstva. Oni stvaraju čvorove u matričnom prostoru i javljaju se kao „atomi“ u njemu. Šestokraka i antišestokraka formiraju saćastu strukturu u matričnom prostoru i stvaraju „skelet“ – „kristalnu rešetku“ matričnog prostora.

Svaki matrični prostor datog tipa predstavlja sobom lentu Mebijusa. Matrični prostori su takođe zatvoreni sistemi. To je vezano sa tim, što uslovi dopuštenih dimenzija za takve prostore nisu zadovoljeni svuda u prostoru kontinuirane dimenzionalnosti …

Matrični prostori nisu konačni sistemi Kosmosa, već samo elementi Velikog Kosmosa. Postoji mnogo nivoa Kosmosa, a mi smo pogledali samo mali „prozor“ jednog od njih …

Neophodno je još jednom naglasiti da crteži Nikolaja Levašova samo uslovno prikazuju ono što se kaže u tekstu. U stvarnosti, sve ove strukture izgledaju sasvim drugačije. Na primer, šestokraka, kako je Nikolaj Viktorovič jednom rekao, odnoseći se na slike koje razumemo, su poput drveta sa velikim žljebovima, na kojima visi odgovarajući broj velikih plodova različitih nivoa. Ako ovo nacrtate na papiru, biće veoma teško shvatiti kako sve funkcioniše i radi u realnosti. Na ovaj način, autor je došao do određenih pojednostavljenja i šematski prikazao kosmičke strukture.

ZAKLJUČCI

Naravno, ovaj opis Univerzuma je veoma pojednostavljen, možemo reći da je ovo „Univerzum za početnike“, kakvi smo svi još uvek. Ali ova teorija nije ništa lošija od onih koje danas „nauka“ prihvata kao „vredne razmišljanja“. I ako imate hrabrosti da proučavate Bukvar Levašova, vrlo brzo će postati jasno da njegova teorija prevazilazi neosnovane pronalaske koje „naučeni“ ljudi istrajno pokušavaju da reše.

Jednom, na samom početku našeg poznanstva, pitali smo Nikolaja Viktoroviča: kako znate sve što pišete u vašim knjigama? Na kraju krajeva, to je jednostavno nemoguće izmisliti! Nijedan čovek nema takvu fantaziju!

On je odgovorio da je sve to video svojim očima, da je mogao temeljno da prouči opisane procese i fenomene, analizira ih i razume. Zbog toga je mogao lako da ih opiše razumljivim rečima kako bi naučnici „istraživači“, kao što smo vi i ja, razumeli. I onda smo prvo počeli da razmišljamo o tome kakve sposobnosti (kvalitete) moramo imati da bismo mogli da uradimo ono što je Nikolaj Viktorovič Levašev uradio?

Nakon nekoliko dana, dovoljnih da obradimo informacije koje smo dobili, pitali smo ga: da li ste bog? Nasmejao se i odgovorio: Naravno da ne. Ja sam čovek isto kao i vi. Iz nekih razloga sam uspeo da dođem do određenog nivoa evolucionog razvoja, a to mi je omogućilo da uradim ono što sam uradio i razumem ono što sam opisao u mojim knjigama.

Kako nam je postalo jasno nakon pojavljivanja njegove knjige „Ogledalo moje duše“, on se uopšte nije služio lukavstvom, čak ni da bi nas žalio zbog našeg tada još uvek postojećeg znanja. Stvarno je bio čovek rođen od zemaljske žene na Zemlji. Samo je iz različitih razloga stigao do nivoa evolucionog razvoja u kome se pojavljuje mogućnost upravljanja, u jednom ili drugom stepenu, prostora i materije. Naši preci nazivali su takve bogovima – samo da bi ih razlikovali od drugih ljudi.

Nažalost, religija se mnogo postarala da iskoristi ovaj pojam do neprepoznatljivosti. Umesto „visoko razvijenih ljudi“, pojam „bog“ je stavljen u nivo sa svemirskim banditom Jehovom, koji se naziva jevrejskim božanstvom. Umesto stvarnih, razumnih sposobnosti, „bogovima“ su počeli da pripisuju neverovatne, protivrečne osobine, koje, osim toga, kod tog vanzemaljskog poroda (Jehovinih saputnika) nije bilo.

Zato danas visokorazvijena razumna bića, koja idu po svetlom putu, one, koje su naši preci nazivali bogovima, mi zovemo „Svetlim Jerarsima“. I zapravo takav Svetli Jerarh koga su nazivali tokom života na zemlji je Nikolaj Levašov. To je razlog zašto je imao neverovatne po našim merilima mogućnosti da pažljivo razmotri kako i šestokraku tako i druge strukture velikog Kosmosa. To je razlog zašto je on mogao da ih temeljno razume i jasno opiše za nas razumljivim nam rečima i terminima. A sada nauka ima priliku da „započne život ponovo“ – vrlo retku šansu, koja se pojavljuje u najekstremnijim okolnostima.

Verujemo da moramo zahvaliti sudbini zbog činjenice da smo istovremeno živeli sa takvim čovekom kao što je Nikolaj Levašov; Zato što nam je ostavio znanja koja će nam pomoći da živimo, ako ih koristimo; i zbog činjenice da će nam ovo neprocenjivo znanje pomoći, između ostalog, da se brzo vratimo na put „pravog života“ – put prirodnog evolucionog razvoja.

Podrži održavanje sajta. Paypal.

Upiši svoj e mail i dobijaj najnovije tekstove. Besplatno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s