Piše: Dalibor Stojšić
Civilizacija u kojoj živimo danas se naziva „anglosaksonski koncept pohlepe“. Činjenicu su prisutne i teško ih je negirati. Mada, meni pomalo smeta naziv „anglosaksonski“, jer nisu anglosaksonci izmislili ništa novo, već koriste sve već do sada izmišljene načine za dominaciju. Jednostavno, koristili su i danas koriste ljudsku glupost, licemerje, bahatost i pohlepu. Ljudsku vrstu, bez obzira na boju kože, veoma zanima da dominira nad drugima, da li drugim narodima, rasama ili samo svojim sunarodnicima. Tako je čovek sazdan. Ovaj nesvestan. Koliko god želeli da pravdamo postupke ljudske rase u prošlosti, a pri tome mislim na našu vrstu ovu koju poznajemo (ne na mistične civilizacije poput Atlantide ili Hiperboreje) očigledno je da smo se od samog početka bavili isključivo nasiljem. Tek kada određena grupacija nešto izgubi, bogatstvo ili teritoriju, naknadno se pojavlju ideje o veri, božanskom, spiritualnom. Tek kada izgubimo nešto materijalno setimo se Boga i dobijamo „napad“ duhovnosti. O, kako je to ljudski!
Čitam povremeno na internetu mudrosti američkih Indijanaca, a potom i onih drugih, isto crvene kože, samo malo južnije nastanjenih. Mogao bi da se stekne utisak da su narodi i plemena na američkom kontinentu (i severnom i južnom) živeli u potpunom saglasju sa prirodom i duhovnim, dok nije došao beli čovek da ih pokori. Tu se odmah nameće pitanje: Kako je tako glup, primitivan i nasilan beli čovek uspeo da pokori toliko duhovno superiornu crvenu rasu? Zar ne bi trebalo da bude suprotno? Da se recimo, beli čovek uplaši, skameni od straha ili od snažne duhovne i božanske sile, kojom su Indijanci zračili? Zar ne bi beli čovek poklekao pred toliko silnim udarom duhova, dobrote, energija, psihičkih moći…? Ipak, nije poklekao. Odgovor je jednostavan: Velike spiritualnosti američkih Indijanaca nije bilo, ili bolje da kažemo, bilo je u istoj meri koliko kod belog čoveka i ove dve rase se nisu ni po čemu razlikovale, osim u tehnološkom razvoju. Sve ostale duhovne priče i poruke američkih Indijanaca su naknadna pamet poraženih!
Uzeh za primer crvenu rasu, iako sve ovo može da se primeni na bilo koju drugu. Kao vrsta poprilično smo primitivni. Čitajući nadalje mudrosti Indijanaca gotovo da sam u jednom trenutku i ja poverovao da je to bila civilizacija, koje je isključivo zračila duhovnošću, razumom i mudrošću. Ipak, ubrzo se setih kako su se sami međusobno tamanili. Setih se i mudrosti južnijih naroda američkog kontinenta. Nekako po internetu dominiraju Maje, pa Tolteci, Asteci, Inke…pa svi ostali. Tu mudrost drugu mudrost stiže, prepliću se milosrđe, dobrota, ljubav i ko zna šta još, ali se ne pominje kako su jedni druge ne samo napadali, pljačkali i okupirali, već su to radili temeljno – do istrebljenja. Prvo Olmeci, pa teotivakanska civilizacija, pa potom na njihov mestu Maje, pa Tolteci, pa Asteci. I svi redom tvrde koliko su bili veličanstveni, samo niko nije uspeo tu svoju veličanstvenost da pokaže kod kuće, već je to morao da sprovodi nasilnim putem na drugima. Tako je valjda kod njih. Prvo „tresneš“ drugog da bi se pravilno shvatila tvoja „spiritualnost“. Ili još bolje, dok tlačiš na Boga ne misliš, jer šta će ti Bog kad umeš i sam? Tek kada tebe neko „tresne“ setiš se Boga i „nepravde“, proklinješ okupatora i iz tebe izvire mudrost. O, kako je to ljudski!
Imamo ovakvih primera kod nas na pretek, nego htedoh da sa primerima malo prebacim „loptu“ u tuđe dvorište, možda deluje egzotičnije. Čitam ja i naše „mudrosti“. Kad gubimo proklinjemo, a kada smo pre toga mi dominirali to je za ponos i diku, veličanstveno, širenje carstva nebeskog. I da li je, možda, došlo vreme da se opametimo? Mislim da, nažalost, nije! Našem licemerju nema kraja i to je valjda ljudski. Za sada!
Želja za obilnim obiljem!
Licemerje ljudske vrste je dostiglo danas viši nivo. To je valjda jedini „kvalitet“ koji uspevamo da unapredimo. Završili smo sa klasičnim otimanjem i pohlepom, sada to činimo (veoma domišljato!) ubacujući u našu bahatost ideju spiritualnosti. Više ne želimo klasično da pljačkamo, već sada želimo sve za sebe, više nego što postoji, ali uz molitvu i onaj čuveni preblagi izraz lica. Evoluirali smo u licemerju do te mere da ne želimo više ni guzicu da pomerimo kako bismo nahranili svoju pohlepu, već sada želimo da nam to Univerzum sam učini. Odmah dostavi. Hoćemo sveee, brzo i odmah, svega i mnogo. Pri tome da nas se obavezno oslovljava kao spiritualnu osobu i pozdravlja sa nekim od danas popularnih pozdrava. Želimo da nam se ugađa, da sve ide u životu kako smo naumili, jer smo mi skromni, blaženi, milosrdni okupatori Univerzuma, jer čik neka proba Univerzum da nam ne ispuni naše želje. Vanzemaljci čuvajte se! Stižemo!
Hrane da jedemo dok se ne raspadnemo, para kao šuške, raznih đinđuva, provoda, odmora, žurki alkohola, droge (sve to da bude skupo i elitistički!), ali da bude produhovljeno. Uz blaženi pozdrav „namaste“. Pa, kako, majka mu stara?, pitam ja. E, ali ako se ne desi tj. ako Univerzum ne usliši naše molbe (čitaj: naredbe!) kreće spiritualna kuknjava o nama dobrima i onima koji to nisu. Kreću citati o karmi, nesreći koja će zadesiti one druge (evo tu je, samo što nije!), o tome kako mi sada mirno spavamo a oni ne, o našoj viševekovnoj plemenitosti i uzvišenosti, o mudrim izrekama svetaca, monaha, raznih učitelja i gurua (neću sada da pominjem Indijance), o dobrim bogovima, koji će kad tad uzvratiti…I to sve do trenutka kada nam se (ako nam se) u životu pojavi nešto materijalno ili barem nalik na materijalno. Ne treba ni ovo čuveno obilje. Čovek danas menja stav i razmišljanje za neku sitnu vajdicu. Boga zaboravlja, svega ranije izrečenog se ne seća, jer, Bože moj, pa sada je uvideo „viziju“ u bolju budućnost, a tamo za Boga mesta nema. A i iskreno, šta će mu taj nesposobni Bog, koji mu do sada nije ispunio sve te želje, nego je on sam morao da se „snađe“.
Eto, toliko smo „evoluirali“!
Čuh nedavno rešenje za depresiju. Daj čoveku 100.000 evra i da vidiš kako se ekspresno izlazi iz depresije. Šta je drugo depresija nego želja da se zgrabi više nego što se može? Na bilo kom polju. Ali, nekako je lepše i lakše uz gomilu novca. Srodne duše i večne ljubavi, na primer, značajno blede u sećanju pod udarom evra ili dolara. Slučajno primetih!
Da li rekoh nešto što niste znali? Verovatno ne! Nego, htedoh da napišem, da ne bude posle kako sam ova teška vremena proveo ćutke. Možda se sete nekih od gore navedenih reči neke buduće generacije, kada budu poražene. Jer, dok dobijaju to niko neće čitati. Nije atraktivno. Ima se preča posla!
Podrži održavanje sajta. Paypal.
Upiši svoj e mail i dobijaj najnovije tekstove.
Vaše mesto duhovnosti 