Psihologija, Tatjana Atanasković

Moć ljutnje


Piše: Tatjana Atanasković, psihoterapeut i socijalni radnik

„Ne, nisam ljuta samo sam jako tužna…“

Rečenica koja mi je tako poznata i iz privatnog života ali i iz psihoterapijske fotelje. Na terapiji, češće nego što bih volela, dolaze mi klijenti koji u situacijama gde je ljutnja sasvim adekvatno osećanje, osećaju tugu. Tad znam da smo na početku i da pre nego što razlučimo šta se desilo, treba da pričamo o emocijama.

Današnje generacije izlaze iz škole posle godina slušanja „predmeta“ građansko vaspitanje- tu nauče po nešto o emocionalnoj pismenosti (mada ne svi) pa se nadam da će bar njima biti lakše. Moja generacija a posebno prethodne vaspitavane su tako da je osećanje stida i krivice duboko ukorenjeno da se njima vodimo čitavog života – ako je tako sa složenim osećanjima, ništa bolje nismo naučili o onim osnovnim (zadovoljstvo, tuga, ljutnja, strah).

Photo by Alexander Dummer on Pexels.com

Osnovna osećanja nam je najlakše da prepoznamo i dete predškolskog uzrasta može to da nauči- tužan sam jer drug nije došao u vrtić, ljut sam jer je Matija uzeo autić koji sam ja hteo, uplašio sam se jer su drugi išli kući a mama još nije došla po mene, bio sam zadovoljan jer smo za vikend išli u luna park. U redovnom govoru najčešće koristimo izraz sreća kad mislimo na zadovoljstvo. Sreća je emocija koju osećamo kada postignemo nešto važno- uselimo se u svoj stan, položimo poslednji ispit, dobijemo rezultate da smo zdravi posle dužeg vremena medicinskih pretraga. A zadovoljstvo je ono što osećamo na svakodnevnom nivou- kada je nedelje prošla bez turbulencija, kada su deca dovoljno poslušna, kada vidimo da nam je ostalo novca do kraja meseca… Samo imenovanje osećanja možda ne zvuči jako važno ali se u psihoterapijskoj praksi pokazalo da pravi velike probleme.

Osim pogrešnog imenovanja, u detinjstvu naučimo pogrešno i da prepoznamo emocije. Najčešća zabuna se dešava sa tugom i ljutnjom. Kako? I jedno i drugo osećanje je intenzivno. Mala deca nisu vešta u verbalizovanju osećanja, znači roditelji su ti koji treba da ih prepoznaju, reguju adekvatno i nauče dete kako se to osećanje zove. A ako su roditelji pogrešno naučeni? Onda je jasno kako se transgeneracijski prenosi pogrešan stav prema posećanjima. Kada mama neće da uzme dete u ruke (ne ulazim u to da li trebutno ne može, dete do percipira kao “neće”) dete će početi da plače. Ako mama promeni mišljenje i podigne dete ono će zaključiti da ako se buni dobiće ono što želi. Svaki sledeći put pokušaće sa istom strategijom- ljutiće se kad nije po njegovom (to pokazuje suzama) i problem rešen- mama će shvatiti. Ali ako na suze mama ne reaguje, dete će nastaviti da plače i na kraju će utihnuiti. Zaključiće da ni suze ne pomažu i osteće sa svojom tugom i željom za majkom koja nije u tom trenutku zadovoljena.

Putujte preko booking.com. Klik na sliku!

Ako se na nekog ljutimo- hoćemo da bude “po našem” i jasno to pokazujemo- vičemo, plačemo, raspravljamo se, objašnjavamo…. Nema garancije da će nam “uspeti” ali korisno je pokušati na različite načine pokazati drugima šta nam ne odgovara (deca to jako dobro umeju) i da hoćemo drugačiji tretman. Inače drugi ni ne znaju šta nam odgovara a šta ne ako im ne (po)kažemo. A ako smo tužni- onda ćemo sami sa sobom naći način da odustanemo od onoga što nam je važno jer smo shvatili da svakako nećemo dobiti ono što želimo.

Kakva je onda to tuga na psihoterapiji?

Photo by Rene Asmussen on Pexels.com

Klijenti najčešće dolaze u poodmaklom konfliktu sa nekim (roditelji, partneri, prijatelji, kolege,deca) sa osećanjem tuge. Neko njima drag ne poštuje granice, ne ispunjava očekivanja, ne pokazuje da im je stalo… I zaista kada tako pogledamo, tuga jeste jedino što ostaje kao rešenje. Bićemo tužni zbog toga, onda će nam postati ta osoba manje bitna, a vremenom sve manje i manje i “problem” će biti rešen tako što nas više neće biti briga. Nevolja je što klijenti ne žele to. Žele, sasvim opravdano i u skladu sa simpatijama ili ljubavlju koju imaju za tu osobu- da ona promeni ponašanje i da bude drugačije. Hmmmm….

Onda nam preostaje samo ljutnja- jer to je ono na čega će druga strana odreagovati i to je proaktivan pristup. Ne želim da….. Očekujem da….. Hoću da…… 

Ako do sada niste tako komunicirali- znam da je jako teško u početku. Zvučaće vam ne prirodno (to je redovna zamerka), čudno, veštački, rogobatno…. međutim ne postoji drugačiji način da naučite da se ljutite u sitacijama koje to zahtevaju osim da- počnete. Prvih puta možda neće biti uspešno (i nikad nema garancije), prvih puta ćete možda više grešiti u nastupu i bićete nezadovoljni, neće vas doživljavati ozbiljno…ali i kada ste prohodavali, niste se uspravili i prohodali iz prve- padali ste i pokušavali i trebali su meseci da usavršite ovu veštinu. Isto je i sa nekim novim ponašanjem, isto je i sa pokazivanjem ljutnje… 

Sledeći put kada nešto “nije po mom” razmislite koje osećanje zapravo osećate, šta može da bude po vašem a ako se spotičete previše na ovu temu, psihoterapija je dobro mesto za početak. 

Podrži održavanje sajta. Paypal. Klik na sliku!

Upiši svoj e mail i dobijaj najnovije tekstove.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s