Zadovoljstvo životom i roditeljstvo

Piše: Sanja Bačlija, master psiholog, TA savetnik pod supervizijom

Mnoge žene sa kojima radim, ukazuju na trenutni blok, nezadovoljstvo, ključalu, nekontrolisanu anksioznost, napade panike, koji su nastali iznenada…Koji su u potpunosti neočekivani za njih…Jer su one sposobne, savesne, vredne, dobre majke. „Zašto sam onda stalno u strahu, u panici i zašto osećam taj stalno prisutan neprijatan osećaj u stomaku ili knedlu u grlu?“

Kao rezultat zajedničkog rada kroz par seansi dolazimo do zaključka da je stanje na koje se žale posledica svih potisnutih snova, želja i ostvarenja, ličnog nezadovoljstva životom…

Majke rođenjem svog deteta ulaze u automatsku simbiozu sa rođenim detetom, odgovaraju na njegove biološke i psihološke potrebe. Hrane ga, presvlače, čuvaju ga da mu ne bude hladno, vruće, da ga ne boli ništa, maze ga kada mu je to potrebno, dodirom i poljupcem umire. Sva ova vrste nege traje jako dugo, zapostavljajući negu ka svom unutrašnjem Detetu. Namerno naše unutrašnje Dete pišem prvim velikim slovom kako bih napravila razliku. Naše unutrašnje Dete, naše ego stanje po transakcionoj analizi je ego stanje gde su skrivene naše želje, slobode, snovi, osećanja…Sve što vidite kad gledate dete od 3 godine, kako se smeje, ljuti, voli da se igra, buni se, svađa se, mazi se, treba mu uteha, zaštita…Te sve segmente funkcionisanja imamo i mi u našem unutrašnjem Detetu, samo se drugačije ispoljavaju, u skladu sa situacijom.

A šta se dešava sa Detetom majke koja je kući non stop sa svojim detetom? U ovakvim situacijama, ženino Dete trebaju drugi članovi porodice da upotpune. Da joj sitnim gestovima daju do znanja da ima slobodu da se izrazi, da ode na kafu, da naslika sliku u miru, da ode u šetnju bez deteta, da spava bez psihološke odgovornosti i osećaja krivice.

Ukoliko nema svesti o tome da se i majci posveti ta vrsta pažnje, kad tad dolazi do prezasićenja i pucanja u tački gde je sistem najslabiji. Vrlo često se anksiozna stanja javljaju upravo zbog toga što se žene ne osećaju kao da služe bilo čemu drugom nego da brinu o deci… Nemojte me pogrešno shvatiti, ovaj zadatak – roditeljstvo je najlepši na svetu, ali isto i jedan od najizazovnijih, najnapornijih, iscrpljujućih i nekad izluđujućih.

I verujte mi, bez ikakvih predrasuda, sve žene su podložne tome, bez obzira na finansijsko stanje, bračno stanje i broja dece.

Vrlo često žene opisuju taj osećaj kao potpuno beznađe bez osećaja kontrole…bez smisla, kao da su u okovima. I sad zamislite tu količinu unutrašnjeg konflikta koji one osećaju: „Volim svoju decu najviše na svetu i želim da budem najbolja mama na svetu“ u odnosu na „Puknuću i ne mogu više! Ovo nije za mene! Poludeću od njih!“…Ovaj unutrašnji konflikt razara ženu iz unutra.

U ovakvim situacijama ženi je neophodna psihološka, stručna pomoć. Nije dovoljno da Vam neko od bliskih osoba u okruženju govori korisne savete, neke promene će doći isključivo u režiji zakazanih seansi u određenom intervalu, vođenu sa objektivnom osobom-psihologom.

Koliko sam puta samo čula „O trudnoći se toliko piše i zna, o svakom momentu, danu, nedelji se sve zna…A niko mi ništa nije rekao o postporođajnom periodu“. Postporođajni period i samo roditeljstvo je period života koje žene automatski dožive, bez ikakve pripreme.

Za razna zvanja, dozvole ljudi uče godinama i polažu ispite, steknu zvanje, diplome i onda su oni stručni u toj oblasti. A kako se postaje roditelj? Khm, mislim to svi znamo, ali kako će se sve to pokazati na psihološkom i emocionalnom planu majke, o tome se ne priča, gotovo ništa.

I samo Vas molim, nemojte ulepšavati stvari. Recite sve svojim pravim imenom. Kad se spontano okupite na igralištu..nemojte se truditi da budete „super mame“ i govoriti kako ide to sve bez ikakvih poteškoća. Priznajte da je teško, da ne spavate noćima i da Vas to uništava, da ste preplavljeni stresom, da nemate kapaciteta ni da razmišljate…da niste za sebe uradili ništa zadnjih nekoliko godina (koliko dete ima godina)…

Menjajte stav o psihološkim stanjima posle porođaja od sebe…Poteškoće i slabosti ne znače poraz i nesposobnost. Kad bi se o tome više pričalo, svest bi se promenila…Da bude manje onog „Moram sve ja da obavim“ jer se očekuje…i više ovoga „Moram to da učinim za sebe“ jer ja to od sebe očekujem. U ostalom, šta će detetu nesrećna majka? Zastanite na sekund, pomislite o tome šta ste zadnji put uradile za sebe. Možda Vam tada dođe odgovor na Vaše pitanje „Zašto sam nesrećna i nezadovoljna i ako nemam razloga za to?“.

Pomozi održavanje bloga. Paypal. Klik na sliku.