Psihologija, Tatjana Atanasković

Odlična deca i odlični roditelji


Piše: Tatjana Atanasković, psihoterapeut i socijalni radnik

Dobro došli u još jednu školsku godinu. Sve strahove koje imate dragi roditelji korona uveličava i dovodi nas u situaciju da prvo imamo potrebu da zaštitimo svoje dete i u tom grmu leži zec. Pre nekoliko godina, moj sin, tada već tinejdžer me je dočekao kod kuće sa ozbiljnim tekstom (koji je sigurna sam spremio unapred) da je potrebno da mu dam više prostora i slobode da greši i da snosi odgovornost za svoje greške. Bio je u pravu. U svoju ličnu odbranu odlučila sam da se poslužim agrumentom da je jedan od najizazovnijih zadataka roditeljstva upravo to balansiranje između slobode i zaštite koje dajemo deci.

Gledajući svoje prijatelje, poznanike, roditelje sapatnike u školi ali i svoje klijente, nailazim na to da postoje različite strategije uključivanja u dečije školovanje i da dugoročno ne postoji provereno uspešan recept. Većini je važno da dete ima odlične ocene u osnovnoj školi kako bi upisalo dobru srednju školu a dalje dobre ocene u srednjoj školi kako bi upisalo fakultet koji želi jer onda to dalje daje “obećanje za srećan život”. Jel tako? Pa…. ne baš.

Photo by Andrea Piacquadio on Pexels.com

Slažem se da deca treba da imaju dobre ocene. Trebalo bi da savladaju one čuvene radne navike i tu dolazimo do uloge roditelja. Radne navike se neće pojaviti same od sebe kao stalni zubići. Za radnu naviku deteta- odgovoran je roditelj. Dakle- dok dete samo nema inicijativu da sedne i vežba linije- treba to raditi sa njim. Dok dete samo ne uzme da nacrta ćeliju i obeleži organele- treba ga nadzirati. Dok dete samo ne uzme sveščicu za pisanje reči iz latinskog…..hm…. NE. 

Postoji granica (koja se lako prelazi) kada đak postaje samostalan u učenju i kada mu podstrek više nije potreban. Ima srećnih roditelja čija deca od prvog razreda vrlo disciplinovano sedaju odmah posle škole da rade domaći zadatak. I njih je potrebno nadzirati povremeno. Posebno kada se zadaci i gradivo usložnjava jer je mnogima potrebna pomoć da nauče da uče- odvoje važno od nevažnog. A ima opet klinaca koji su slobodniji duhom i teže nauče sami sebe da nateraju na nešto. Upravo je to “nateravanje” suština samodiscipline i samostalnosti u školskim obavezama, ali i dalje u ostalim životno izazovnim situacijama. I, kako se do toga dolazi?

Možete čekati da sazrevanje deteta učini svoje i ono možda gledajući primere u školi samo odluči da počne da uči i da želi da napravi nešto od svog života. To ne preporučujem. Ne znate kada će se i da li će se to desiti i mislim da nije mudro prepustiti sudbini i sreći da vidite “šta će ispasti od deteta”. 

Možete da se naoštrite još pre polaska u školu strpljenjem koje podrazumeva da neke osnovne stvari vezane za brigu o sebi, dete zna još pre polaska u školu i radi ga bez pogovora- pranje zuba, umivanje, oblačenje, jedenje… Zašto je to važno? Upravo zbog toga što se to deci vrlo često ne radi, oni bi se radije igrali nego da oblače pidžamu, radije bi gledali crtani flim nego prali zube… Ali ako su naučili da to rade na jednu vašu rečenicu (ili još bolje bez nje) onda imate dobro razvijen sistem- malo ću te terati a ti ćeš me poslušati jer ja kažem da je to dobro za tebe. Setite se kako ste davnih dana opominjali dete da se ručak jede kašikom a ne rukom (pire krompir je uvek bio izazov). Ne znam školarca koji jede pire krompir prstima- znači, savladali su. Isto pravilo važi i za pisanje linija, brojeva, crtanje i druge domaće zadatke. Ponavljaćete, pomagaćete, ispravljaćete i onda će jednog dana oni to raditi sami.

To neprijatno “teranje” i ponavljanje i nadgledanje dece koje radimo mesecima ili godinama, vremenom se toliko ureže u dečije glavice da oni na kraju sami sebi mogu da ponavljaju naše rečenice i dosledno ih slušaju. Roditeljske naredbe postaju deo unutrašnjeg govora deteta i gle čuda, ono samo uzima radnu svesku.

Gde onda grešimo? 

Photo by cottonbro on Pexels.com

Nedovoljno često i nedosledno ponavljanje “teranja” neće dovesti do doga da dete razvije samodiciplinu (taj unutrašnji samogovor koji ga tera da uzme radnu svesku). Da bi integrisalo vaše reči, neophodno je da ih čuje dovoljan broj puta.

S druge strane, previše često i predugo (vremenski) ponavljanje i podsticanje, dovodi do toga da dete ne usvoji “teranje” kao nešto što postoji u njemu samom već ostaje prisutno stalno spolja u vidu roditelja koji podseća. Ako će mama da misli za njega- zašto bi on sam mislio za sebe? Neka deca kao i neki odrasli vole da “hvataju krivine” i idu linijom manjeg otpora a to im ne piše na čelu na rođenju, nije tema sa kojom možete rizikovati.

 Kako ćete znati da je vreme da pretanete da ponavljete i nadgledate dete? Moraćete da probate. Malo ga pustite i vidite šta se dešava- kao kada je učilo da hoda, neće prohodati dokle god ga držite za ručice. Da li će nekad zabrljeskati? Možda. Korisno da je školarcu najavite da ćete ga malo putsiti da bude samostalniji da mislite da on/ona to mogu, a svakako da ćete biti tu ako zatreba. I posmatrajte, osluškujte, pratite kako se snalazi. Uvek možete uskočiti ponovo i vratiti se na prethodni stadijum nadzora. 

Do kada je ovo sve ok? Pa…. svako dete je individualno kao i svaki roditelj ali decije je osim škole zajednički još jedan momenat- pubertet. Valjalo bi da su pre ulaska u pubertet školarci samostalni u učenju. 

Zašto? Zato što ćete tada imati teže bitke da bijete i teško da to može na dva fronta- ali o pubertetu ćemo neki drugi put….

Srećno….

Pomozi održavanje bloga. Paypal. Klik na sliku!

Prati nas preko mejla.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s