Piše: Branko Kovačević
Preuzeto sa sajta: https://budinoucenje.wordpress.com
Da li često pročitaš rečenicu koja ti se čini dubokoumnom, ali u stvari nije? Da li često i sam napišeš neku takvu bljuvotinu? Ako se muvaš po društvenim mrežama ili se mingluješ među spiritualcima najrazličitijih fela (to su oni koji se bave „naučno-spiritualnim“ temama, kod kojih je sve povezano… čime drugim nego frekvencijom i energijom), odgovor na oba ova pitanja je, kao i u mom slučaju, zasigurno potvrdan. Načitali smo se i naslušali takvih mudrolija do sada, a nema naznaka da će poplava prestati. Jer tako je lepo biti pametan, da ne kažem „konektovan“! Pogotovo ako do toga dolazim za dva minuta, kuckajući ili pričajući prvo što mi padne na pamet. Ali ne tek onako, što bi se reklo rou fud, već presvučeno sladunjavom glazurom tajanstvene, nedokučive mudrosti. A kako se spravlja ta glazura? Ako bi da se upustiš u taj rizičan biznis, ali isto tako i da razumeš kako se radi ono što je Orvel nazivao davanje osećaja čvrstoće običnom vetru, evo nekoliko recepata.
Jedan od najjednostavnijih je da pišeš ili govoriš koristeći paradoks. Probe radi, izgovori pred okupljenima, sa punom ozbiljnošću i uz tajanstveni smešak koji odslikava bezdanu dubinu tvog uvida u višu egzistenciju, sledeće rečenice:
„Znanje je samo još jedna vrsta neznanja.“
„Večno krećući se ostaješ uvek na istom mestu.“
„Put to istinske vrline vodi kroz greh.“
„Plitkost je važna vrsta dubine.“
„Neverbalni dijalog je najviša forma razgovora.“
„Izgubi da bi dobio.“
Itd. Itd.
Velika je verovatnoća da će nekim od tvojih slušalaca zablistati okice od sreće, u uverenju da upravo čuju nešto vrlo važno o čovekovoj prirodi i misterijama prosvetLLenja koje ih inače toliko zbunjuju da im u dokučivanju jedino ajahuaska može pomoći.
Iako ti sistematsko razmišljanje o nekim od ovih rečenica može otkriti zanimljive moguće interpretacije, iako u nekom kontekstu one mogu imati svoju dubinu, baš kao što je i Dišanov pisoar imao svoj trenutak transformacije, ipak ne očekuj previše. Svi ostali pisoari sem tog jednog nisu skončali u muzeju, već su ipak zauvek ostali to što jesu. Zapišani i olfaktorno odbojni. Tako je i sa ovim rečenicama. Kada jednom razumeš koliko ih je lako izštancovati, manje je verovatno da ćeš biti zaveden njima.
Još jedan dobar recept za alhemiju banalnosti i njeno pretvaranje u zlato mudrosti je da sasvim obične rečenice ponavljaš tako kao da su zaista duboke. To je tehnika draga i nekim narodnim psiholozima (da ne kažem patolozima), vašarskim filozofima i drugim vanabi lajfkoučevima. Elem:
„Kad se rodimo, svi smo deca.“
„Ljudi nisu uvek dobronamerni jedni prema drugima.“
„Zapamtite, vi nikada niste sami.“
„Zapleši pre nego što se muzika završi.“
„Onaj koji traži, taj i pronalazi.“
Podvarijanta ove tehnike je da izgovaraš očigledno apsurdne stvari, kao da su nepobitne istine. Efekat koji to ima na metafizičke trudbenike je da krenu da se u glavi ubrzano resetuju, sve u nadi da će im na kraju kliknuti. K‘o sklopka za kompresor. Razlog su dve stvari. Prva, ne mogu da veruju da bi neko tako ladno izgovorio takvu glupost, mora da ima neka skrivena mudrost u njoj. Druga, ubeđeni su da nešto nije u redu sa njima, kad i pored svih pokušaja ne mogu da tu mudrost otkriju. Obrni okreni, glupost ostaje glupost.
„Ništa nije jače od tebe.“
„Sve će biti dobro na kraju. Ako nije dobro, nije kraj.“
„Sve se dešava s razlogom.“
I za kraj ovog segmenta jedan apsolutni biser:
„Nije muškarac onaj koji ženi oduzme nevinost, već onaj koji joj je vrati.“
Živeli!
Ako sve ovo ne zadovoljava tvoj spiritualni, gou vid d flou apetit, ništa ne brini, ima i četvrti recept! Mogućnosti harmonizovanja frekvencija ili upotrebe sode bikarbone u medicinske svrhe su neograničene. Dakle, probaj pred okupljenim ratnicima svetlosti da lansiraš neko od ovakvih retoričkih pitanja (to su ona na koja se ne očekuje odgovor od onoga ko pita, već ih postavlja eto tako, što se kaže, samo da bi pitao).
„Jesu li ljudi uvek istinski srećni?“
„Da li je život besmislena igra?“
„Možemo li ikada zaista spoznati sebe?“
„Kako sumnjom prozreti sumnju?“
Naravno, posle ovog udara intelektualnog groma, obavezno napravi dramsku pauzu i osluškuj kako tišina pucketa od elektriciteta moždane aktivnosti tvojih zabezeknutih slušalaca, dok poniru u nemerljive dubine (be)smisla upravo izgovorenih večnih pitanja. A kada se prašina lagano slegne, dotuci ih kao matador bika, završnim udarcem:
„Istinska mudrost rađa se odgovarajući na ovakva pitanja, ne samo postavljajući ih!“
Srećno ti bilo, ratniče/ratnice!
Pomozi održavanje sajta. Paypal. Klik na sliku!
Prati nas preko mejla
Vaše mesto duhovnosti 