Psihologija, Tatjana Atanasković

Vaspitna tehnika zvana „Zato što ja tako kažem“!


Piše: Tatjana Atanasković, psihoterapeut i socijalni radnik

U današnje vreme, jako je važno da decu tretiramo kao „male ljude“. Nije politički korektno da kažnjavamo decu, vičemo na njih i ne daj Bože udarimo ih po guzi. Sada se sa decom mora razgovarati i apsolutno se moraju poštovati njihova osećanja, a o željama i da ne govorimo. Zvuči fer i vrlo civilizacijski napredno, a sve u skladu sa Konvencijom o pravima deteta (koja je po mom mišljenju odlična i neophodno ju je poštovati).

Da se vratim nekih petnaest godina unazad. U tom periodu, u našoj zemlji su konačno postale dostupne razne savremene knjige o vaspitavanju dece- koje su mladi roditelji poput mene čitali kao da će načiniti veliku životnu grešku i upropastiti svoje potomstvo, ako iz više knjiga ne prouče kako se dete „stavlja u time-out“.
Za manje upućene (nadam se da vas ima) time-out je zapadna verzija „stajanja u ćošku“ samo bez ćoška (to ponižava dete). Suština je ista- da se dete ne zabavlja i da „razmisli o svojim postupcima“ dok stoji u mestu tj. u izolaciji. Sa mojim sinom- ovo nije imalo efekta (negde kada je on vec prerastao uzrast ove vaspitne mere, pročitala sam da ova mera nije baš za svako dete). Svi želimo najbolje za svoje dete i svi želimo da budemo najbolji roditelji kojima će se dete uvek obratiti kada mu je potrebna pomoć i najmanje što možemo je da pročitamo nekoliko (5-25) knjiga o roditeljstvu… zar ne?

Photo by Anna Shvets on Pexels.com

Postoji u knjižarama i dobrih i korisnih knjiga (mogu ih vam preporučiti) ali moram priznati većina danas daje takve savete da u uzrastu od 7 godina poželite da potegnete argument „kada sam ja bila mala mi nismo smeli…..“.
Sve knjige i svi časopisi o roditeljstvu potenciraju razgovor sa decom kao da smo u najmanju ruku sa njima ravnopravni. Još kad se nađete u poziciji da stalno nešto svom mališanu objašnjavate i upućujete ga u to kako svet funkconiše, u stvari niste više ni ravnopravni- vi ste svom detetu na usluzi da odgovarate na pitanja.
U šetnji, na plaži, na semaforu ili pred spavanje, ovo je sasvim ok zabava i čini vreme provedeno zajedno kvalitetnim. Ali kada treba da se krene u školu u 7 ujutru, kada treba da napiše još dve strane linija u svesci ili nauči lekciju o vrstama erozija zemljišta- verujte mi uopšte vam neće biti do objašnjavanja i odgovaranja na pitanje „zašto“.

Kao i svaka super moderna mama i ja sam upala u zamku sačinjenu od velikog samopoštovanja deteta i njegove slobode da svoju znatiželju ispoljava na svakom koraku. Na predškolskom uzrastu bila sam preponosna količinom njegovog znanja i širinom kojom razmišlja. No situacija se menja kada vaš ponos krene u školu i puno toga mora, a vi nemate vremena za svako pitanje: Zašto?

Zašto moram sutra u školu?

Zašto ne mogu da ostanem kod kuće?

Zašto ne pozoveš učiteljicu i kažeš da sam bolestan? Kako nisam? Muka mi je od škole.

Zašto moram da povraćam ako mi je muka, pa tek onda mogu da ostanem kod kuće?

Zašto ja ne mogu da idem na godišnji odmor kao ti? Vidiš kako ti sutra ne ideš na posao.

Hoću ja da radim, a ne da idem u školu. Kako misliš ne mogu još sam mali?

Zašto deca ne mogu da rade? To nije fer!!!!

Jel shvatate koliko ovaj razgovor može da ide u nedogled? Vi volite svoje dete i ne želite da ono pati i da bude nesrećno u školi i da ima „loš dan“. Želite da vaše dete bude srećno i da ima slobodu da razvija sve svoje potencijale u najboljem okruženju i zato ste ga naučili da kritički posmatra svet i sloooobodno pita „zašto“ kad god nešto ne razume. Lljubi ga majka!

Photo by Emma Bauso on Pexels.com

Pitanja „zašto?“ deca će često koristiti i za manipulaciju (pred spavanje se jedan broj klinaca pretvori u voditelja kviza ispitujući svoje roditelje, dok ovi ne budu potpuno iscrpeljeni odgovaranjem). Važno je, zapravo, najvažnije je da svoje dete poznajete i da znate kada je zaista znatiželjno, a kada vas manipuliše i odgađa svojim pitanjima
neku aktivnost. (detaljnije ću o dečijoj manipulaciji drugi put)

Kada je ovaj drugi slučaj u pitanju, najbolji lek je rečenica, pogađate „Zato što ja tako kažem!“. Tu se priča završava. U školu se mora ići, jakna se mora obući ili šta god da postaje predmet bespotrebnog i besciljnog razgovora prekida se. To znači da vi ipak niste na usluzi i niste wikipedija za svoje dete, već roditelj sa autoritetom i vaša je poslednja čak i kada detetu nije jasno zbog čega.

Da li će to imati kobne posledice po njegovo samopoštovanje? Neće!

Da li će taj odgovor emotivno osakatiti vaše dete? Neće!

Da li ste zbog takvog odgovora loš roditelj? Ni slučajno!

Da li je ovaj odgovor politički korektan? Nije, ali to su vaša deca koja imaju zadatak da pokušaju da pomeraju granice, a vi imate zadatak da te granice odbranite (kao svaki dobar graničar- roditelj)

Da li ovaj odgovor možete da koristite kad god poželite?- Nije preporučljivo. Kao što sam već rekla, odlično je kao odbrana od dečije maniulacije, ali to ne znači da treba da ponavljate kao pokvarena ploča „zato što ja tako kažem!“ u svakoj situaciji. Deca, zaista, treba da saznaju od vas sve što mogu o svetu koji ih okružuje i to možete
i treba da im priuštite. Npr. u trenutku dok oblače zimsku jaknu- “ Zato što je mama rekla da obučeš jaknu!“.

Pomozi održavanje bloga. Klik na sliku!

Prati nas putem mejla

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s