Dalibor Stojšić, Duhovnost

Šaljiva priča o životu na Zemlji. Ili možda istinita?


Piše: Dalibor Stojšić

Na planeti Zemlji živeo je jedan mrav. Mrav kao i svi ostali mravi bavio se poslovima za mrave. Po ceo dan je radio, prikupljao hranu, radio marljivo sa svim ostalim pripadnicima njegove zajednice. Uredno je postupao po svim zakonima za mrave, učestvovao u svim akcijama zajednice, pratio naredbe i pazio da ne remeti postojeću radnu formaciju. Svakodnevno radeći posumnjao je da pored ovog celodnevnog rada u životu može da postoji još nešto. Nešto mnogo bolje i značajnije, zanimljivije. Ali, u mravljem svetu se ne priča o takvim stvarima, već se isključivo samo radi i radi. Jednom prilikom požalio se jednom starom mravu i rekao mu šta ga muči. Na njegovo zaprepašćenje, stari mrav mu je odgovorio da to misli svaki mrav i da svako u svojoj glavi čitav dan dok radi moli se višim bićima na ovoj planeti za pomoć. Ali, ta pomoć nikako da stigne.

Mrav upita starog mrava: Koja su to viša bića, koje treba moliti za pomoć? „Ljudi“, reče stari mrav i nastavi, „Oni su ovde najdominantniji. Od njih sve zavisi. Oni imaju moć da sve unište u trenutku, ako ne budemo dobri. Oni su bogovi“.

Ali, zašto nam nikada ne pomognu, ne usliše nijednu našu molitvu, upita zamišljeno mrav.

Verovatno su zauzeti svojim poslovima. Naše je da radimo i da čekamo da jednog dana dođu i da nas oslobode muke i patnje, reče stari mrav.

Photo by Egor Kamelev on Pexels.com

Mrav nije bio baš zadovoljan odgovorom starog mrava i tako ljutit ode kod kralja svih mrava da uloži protest. Kralj ga primi, kao primernog člana zajednice, i mrav iznese svoj problem i reče kralju: Zašto ne učinimo nešto za sebe? Dokle ćemo čekati ljude da nam pomognu? Možda nas oni ne čuju, pa treba da poradimo na sebi da poboljšamo aparat za komunikaciju. A kralj odgovori: Nije tvoje da misliš. Bogovi traže od tebe da radiš i da se moliš, a oni će jednom uslišiti naše molbe i spasiti nas patnje. Tako je mrav nastavio da marljivo radi nadajući se da će spas stići jednog dana.

I jednog dana, baš pored mravinjaka gde je radio naš mrav, sede jedan čovek. Gledajući kako se mravi ponašaju reče glasno: O, mravi, koliko ste glupi! Zar ne vidite da to nije život što radite? Treba malo da se zabavljate. Na primer, napravite neki kafić, pa se tu okupljate, pa šarmirate mravice, zaljubljujete se i bude vam zabavno….Vi svi radite besplatno, a treba da stvorite novac, pa onda razvijate civilizaciju, kupujete jedni od drugih. Ako neko iz druge zajednice ima više vi uz pomoć novca stvorite vojsku, pa im sve oduzmete. Zašto biste radili ceo dan kada možete da iskoristite druge? Vi ste mravi baš glupi i nezanimljivi. Ipak, iako je to rekao glasno, mravi to nisu čuli, jer nisu imali čime da čuju. Nisu se bavili razvijanjem svojih sposobnosti, već isključivo radom i radom.

U istom trenutku, nad planetom Zemljom pojavio se jedan vanzemaljac, koji je bio u prolazu razgledajući kakav sve svet postoji u ovoj dimenziji. Svojim razvijenim aparatom za detektovanje učinio mu se zanimljiv neostvaren kontakt između mrava i čoveka. U trenutku je svojim psihičkom snagom skenirao čitavu prošlost, sadašnjost i budućnost svih živih bića na planeti Zemlji i uputio se svojoj kući.

Nije mogao da zadrži svoje ushićenje, jer je saznao nešto o drugačijem načinu života i sa vrata je počeo to da priča svojoj ženi vanzemaljici:

Ej, zamisli gde sam bio. Ima neka planeta, daleko pojma nemam koliko, zovu je Zemlja i ima mnogo zanimljivih bića. Ali, mnogo čudnih.

Zar se toliko razlikuju od nas?, upita vanzemaljica.

Da. Potpuno. Video sam neka bića, koja stalno rade i mole se savršenijim bićima kako bi ih spasili patnje.

Kako je to moguće da ih neko spasi njihove lične patnje?, upita vanzemaljica u šoku.

Ne znam. Oni tako misle, ali ne rade na poboljšanju svojih kapaciteta i moći da bi se oslobodili patnje i da bi imali kontakt sa savršenijim bićima, već se non stop njima samo mole, a ovi drugi ih ne čuju.

Pa, u čemu je smisao svega toga?, upita začuđeno vanzemaljica.

Pa, nema smisla, ali to nije sve. I ova viša bića, koju zovu ljudi i koja veoma liče na nas se isto ponašaju. Isto se mole višim bićima da ih oslobode od patnje, a ne rade na razvijanju sebe.

Photo by nappy on Pexels.com

Kako su onda ti ljudi viša bića, kad imaju tako primitivne stavove?

Oni su samo na višem stupnju razvoja od onih drugih, ali su razvili čitav sistem načina kako da ne pomognu sebi i da ostanu u patnji da bi molili viša bića da ih oslobode te iste patnje.

Ma, jel ti slušaš sebe šta pričaš? To ništa nije logično, reče vanzemaljica svom mužu vanzemaljcu.

Ni ja nisam razumeo, ali detektor i skener su očitali pravilno i dobio sam odmah potvrdu iz memorijskog centra Galaktičke federacije da su očitavanja tačna.

Hajde, ispričaj mi onda kako je sve to moguće?, zainteresova se vanzemaljica za ovu priču.

Vidi, ovako, poče svoju priču vanzemaljac: Oni su izgradili čitav sistem maštanja. Oni žive po tom principu. Ubacuju u svoju svest non stop neke izmišljotine. Toliko su naslagali iluzija da je detektor u jednom trenutku prestao da očitava, jer se iluzije svakog trenutka uvećavaju. Ovo mi se nikada nije dogodilo. Pomislio sam da je detektor u kvaru, ali radi besprekorno.

Zar ti ljudi ne koriste maštu za kreiranje?, pita vanzemaljica.

Ne, odgovori vanzemaljac. Zapravo, oni to koriste i kreiraju, ali nisu svesni kreacije. Više su zainteresovani da žive u sistemskim iluzijama, nego u realnosti.

Meni ovo opet nema smisla, reče vanzemaljica. Ako žive u velikom broju iluzija, znači da stvaraju i kontrolišu ogroman broj realnosti. Oni su onda savršeniji od nas.

Ma, nisu. Oni te iluzije stvaraju, neprestano izlaze iz jedne u drugu, često ih imaju gomilu u jednom trenutku i uopšte ne upravljaju čak ni njima. Oni to zovu Istina.

Photo by cottonbro on Pexels.com

Kakva sad Istina?, upita vanzemaljica. Zar oni ne znaju da Istina ne postoji?

Taj deo nisam ni ja razumeo. Svako od njih ima gomilu Istina, odnosno iluzija i za svaku tvrdi da je tačna. Svako za sebe.

Hajde mi pojasni to, molim te. Kako izgledaju te njihove Istine, odnosno iluzije?

Evo ti na primer ljubav. Oni traže ljubav jedni od drugih…

A, šta tu ima da se traži?, prekide ga vanzemaljica.

Saslušaj do kraja, reče vanzemaljac. Oni traže jedni od drugih da budu kompatibilni sa njihovim iluzijama.

Pa, kako da budu kompatibilni kad imaju bezbroj iluzija?

Nisam ni to baš dobro razumeo. Dakle, oni traže od druge osobe ljubav, pa onda sebi predstave tu drugu osobu onako kako bi oni želeli da ona bude. To zovu zaljubljivanje. Bivaju u nekom stanju omamljenosti, jer nateraju telo uz pomoć iluzija da ih omami. Neki čudan fenomen, nisam to do sada video u galaksiji. A kada im oslabi iluzija onda shvate da to nije to, pa se svađaju i traže drugu osobu.

A šta je svađa?

To je konflikt. Kada nešto nije usklađeno. Jednostavno konflikt, borba, rat.

Aaaaa…to ih napada druga rasa, pa su u konfliktu? E, pa sada razumem, što odmah tako ne kažeš, reče vanzemaljica.

Ma, ništa ti mene ne razumeš, reče vanzemaljac. Niko njih ne napada, oni napadaju sami sebe.

A zašto bi se napadali?

Pa, zato što stalno imaju razne iluzije. To je nemoguće uskladiti. I onda im sistem u telu od raznih potresa propada. Dolazi do autodestrukcije. Oni to zovu bolest.

Čekaj sad, da li sam te dobro razumela? Oni imaju iluzije da bi napadali jedni druge, da bi se zbog toga samouništili. Jel tako?

E, pa, tako nekako. Stalno su u konfliktu i svaki pojedinac tvrdi da je u pravu i video sam kada je jedan podučavao tome niže biće.

Čemu ga je podučavao? Da se samouništi?

Da, jer on misli da je u pravi i da je to pravilan način.

A zašto ne koriste empatiju?, pita vanzemaljica.

Ne žele da je koriste. Oni žele da su sve vreme omamljeni.

A, zašto ti njima nisi lepo objasnio da greše i da to ništa ne valja što rade?, zabrinuto reče vanzemaljica.

To nije više dozvoljeno. Ranije je bilo pokušaja, ali oni odmah na osnovu prve informacije stvore religiju i onog ko im je saopštio bilo šta počnu da obožavaju i smatraju ga za Boga.

Kakvog sad Boga?

Nekog njihovog. Mislim da im je to neka vrsta igre. Valjda se tako zabavljaju sa iluzijama. Ma, vodiću te jednom da vidiš.

Bolje ti pogledaj u registru Galaktičke federacije, da li ta civilizacija još postoji?, kaže vanzemaljica.

Vanzemaljac u trenutku zastade, a onda odgovori: Postoji, ali nije više dostupna za praćenje. Smešteni su u karantin do daljnjeg. Ej, a znaš šta još imaju? Napravili su neki sistem i neke listove i onda ih razmenjuju kada neko nekome nešto da. I onda, pobednik igre je onaj ko ima najviše tih listića.

Pa, kako može neko da ima više ako se samo razmenjuju?

Ni to nisam baš ukapirao. Sigurno isto imaju neki sistem iluzije. A imaju i neki koncept trajanja. To zovu vreme, a računaju da nešto traje u odnosu koliko im se planeta okrene oko nečega.

Jaooo…nemoj više o tim Zemljanima, molim te, prsnuće mi link za apdejt, ljutito reče vanzemaljica.

Dobro, neću više,reče vanzemaljac. Ako budu jednom izašli iz karantina, vodiću te da vidiš.

Nemam želju da ih gledam, a i ti bi mogao da smanjiš ta tvoja smucanja po Galaksiji, odbrusi na kraju vanzemaljica.

Pomozi održavanje bloga

Prati nas preko mejla

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s