Piše: Tatjana Atanasković, psihoterapeut i socijalni radnik
Psihoterapija i savetovanje pored toga što su sve popularniji i sve prisutniji i dalje sa sobom nose mnogo predrasuda. Kako bi sa manjim strahom ušli u terapijski proces ili se odlučili za njega ovde ću pisati o nekoliko najčešćih predrasuda koje ljudi imaju o psihoterapiji:
„Psihoterapija je skupa.“
-Složiću se sa vama da odlazak kod terapeuta nije jeftin poput odlaska na piće ili kod fizera na feniranje. Ono što ljudi obično ne uzimaju u obzir je da je terapeut morao da završi fakultet i minimum četiri godine edukacije (za koju ne postoji mesto „na budžetu“), sate ličnog rada (plaćene), sate supervizije (u koje je isto tako finansijski ulagao) i da i danas koliko god da je godina prošlo i dalje mora da ulaže u edukacije, supervizije i lični rad….. Psihoterapeut mora da uloži mnogo u sebe kako bi bio dovoljno dobar sebi i klijentima i to košta. Jedna psihoterapijska seansa ne znači da ste iznjamili 50 minuta sedenja u toj prostoriji sa psihoterapeutom, znači da vam je tih 50 minuta na raspolaganju treapeut sa svim njegovim znanjima i iskustvima i kao što letovanje nema istu cenu u studio apartmanu i all inclusive hotelu (iako imaju pogled na isto more) tako ni rad sa različitim terapeutima nema istu cenu.
„Psihoterapija nije nauka.“
-S obzirom da postoji puno psihoterapijskih škola psihoterapija ne može da se poredi sa fizikom ili biologijom kao naukama. Kao i druge društvene discipline psihoterapijske tehnike, pravila, smernice, intervencije nastale su ispitivanjem i svaka teorija ličnosti prošla je kroz niz promena pre nego što je ustanovljena kao takva i nadograđuje se i dalje različitim teorijskim i praktičnim znanjem. Psihoterapeuti su kao i hemičari moraju da savladaju kako nastaju molekuli, kakve veze grade različiti atomi i kako je jedinjenjenja ponašaju u različitim eksperimentima- isto kao i terapeuti. Sa ljudima je dosta drugačije priznajem ali postoje zakonitosti kojima se u terapiji vodimo iako to nije vidljivo golim okom.
“Šta je psihoterapeut po struci?”
-Među psihoterapeutima ima psihijatara ali i drugih lekara, psihologa, pedagoga, defektologa, socijalnih radnika i sociologa. Zajedničko im je da su svi iz humanističkih struka i da su u koliko nemaju dovoljno znanja sa osnovnih studija završili razliku ispita koji imaju veze sa psihologijom.
“Šta su to psihoterapijski modaliteti, zar nije to sve isto?”
– Kao što postoje različite gimnazije ( a opet se sve zovu gimanzijama) tako postoje i različite psihoterapijske škole (modaliteti). Većina je nastala u drugoj polovini XX veka i dan danas se nadograđuju. U zavisnosi od toga koju školu je neki terapeut završio njegov pristup će biti malo drugačiji. Ovde je važno napomenuti da nije svaki pristup za svakog klijenta kao i što nije svaka škola za svakog terapeuta. U odnosu na lične preferencije svaki terapeut je birao onu školu u kojoj se najbolje oseća i za koju misli da mu najbolje “leži”.
“Moja drugarica ide kod psihoterapeuta ali meni se uopšte ne sviđa taj terapeut kako ga opisuje.”
– Nije svaki terapeut za svakog klijenta odgovarajući. Kao što biramo ljude sa kojima se družimo sasvim je ok da i terapeuta biramo tako da nam odgovara. Šta više, u koliko nam se terapeut ne dopada bolje da to sa njim iskomunicirate nego da nevoljno ili sa otporom dolazite na terapiju. Nekada i sam terapeut proceni da rad sa nekim klijentom prevazilazi njegovo znanje ili izlazi iz okvira njegovog rada i to će svakako podeliti sa klijentom kako bi zajedno rešili da li će nastaviti saradnju. Čak i ako ste imali iskustva sa psihoterapijom i bili jako nezadovoljni veća je verovatnoća da to nije bio pravi terapeut za vas nego da sama terapija nije za vas.
„Na psihoterapiji se priča puno o detinjstvu.“
–Većina savremenih psihoterapijskih škola bavi se rešavanjem problema sada i ovde. To znači da ćete se „vraćati u prošlost“ samo ako je direktno povezano sa nekim vašim reakcijama danas. Priča o vašem detinjstvu terapeutima daje informacije o vama koje vi kao takve ne izdvajate i koliko god vam se činilo da je bezveze pričati o tome ili da gubite vreme, vaše emotivno stanje dok pričate o tome govori terapeutu mnogo više nego što mislite. Naravno u koliko iz bilo kog razloga ne želite da razgovarte na neku temu slobodno recite.
„Dovoljno je da dođem na psihoterapiju, terapeut će znati šta mi je“
-Terapeuti ne čitaju misli. Koliko god da imaju iskustva u komunikaciji sa drugim ljudima ne mogu da znaju šta vi mislite ili osećate. Psihoterapija nije isto kao i odlazak kod lekara gde ćete pasivno slušati šta lekar kaže, terapija je i odnos gde se poverenje ogleda u tome da ste i koliko ste otvoreni prema terapeutu. Ono što ne kažete o sebi takođe govori o vama (da li je to nešto što vam je neprijatno da podelite, bolno da izgovrite, nemate još uvek poverenja u terapeuta ili ne pridajete tome značaj iako je direktno vezano za vaš problem zbog kojeg ste tu) ne u negativnom smislu. Terapeut nije vaš sudija, on je tu zbog vas, da vas podrži, pomogne, navija za vas, da vas ohrabri i na kraju da se pozdravi sa vama kada dođe vreme i kada dođete do toga da ste sami sebi dovoljna podrška.
Pozivamo te da nas pratiš i putem e maila, kako bi ti redovno stizali naredni tekstovi sa bloga.
Vaše mesto duhovnosti 