Piše: Tatjana Atanasković, psihoterapeut i socijalni radnik
Psihoterapija i savetovanje pored toga što su sve popularniji i sve prisutniji i dalje sa sobom nose mnogo predrasuda. Kako bi sa manjim strahom ušli u terapijski proces ili se odlučili za njega ovde ću pisati o nekoliko najčešćih predrasuda koje ljudi imaju o psihoterapiji:
“Na psihoterapiju idu oni koji su “ludi.”
– Narodni termin “lud” odnosi se na psihotično stanje i tako ga u psihoterapiji zovemo. Osoba koja je u psihotičnom stanju zapavo treba medicinsku pomoć psihijatra kako bi se fakmakoterapijom (lekovima) njeno stanje popravilo. To svakako nije situacija za psihoterapiju. Kada neko ko je bio u psihotičnom stanju uzima propisanu farmakoterapiju vi ne možete ni na ulici ni u čekaonici kod psihoterapeuta da procenite da li je ta osoba pre godinu ili dve imala neki zdravstvei problem. Ta osoba može na psihoterapiju dolaziti zbog vrlo sličnih problema kao i svako drugi- komunikcija, partnerski odnosi, posao… nema razlike. Prema tome na psihoterapiju na dolaze oni koji su “ludi” dolaze ljudi koji imaju problem koji ne mogu sami da reše.
“Psihoterapeut će vam dati lekove.”
– Ne, psihoterapeuti nisu psihijatri (iako ima psihijatara koji su psihoterapeuti). Psihijatri su lekari koji su završili osnovne studije a potom i specijalizaciju iz psihijatrije i obučeni su da lekovima leče osobe koje imaju medicinske probleme (bolesti). Najveći deo psihijatrijskog pregleda jeste razgovor (za razliku od pulmologa na primer) i to je ono što ljude često zbunjuje.
“Psihoterapeut će vam zadavati gomilu testova i pisati izveštaj o tome kakvi ste vi.”
– Testiranje obično zadaju psiholozi (s tim da psihoterapeuti takođe koriste neke upitnike). Psiholozi su završili osnovne ili master studije psihologije i u okviru studija upoznali su se sa mnogim psihoterapijskim školama ali nisu psihoterapeuti. Psiholozi često postaju psihoterapeuti, ali ne uvek. Neki od njih rade u ljudskim resirsima, neki u školama ili vrtićima, neki se bave istraživanjima… Da bi psiholog postao psihoterapeut, kao i psihijatar i svi drugi mora završiti četiri ili više godina edukacije iz nekog psihoterapijskog modaliteta.
„Na psihoterapiju idu oni koji nemaju sa kim da razgovaraiju.“
– Prijatelji nisu isto što i terapeuti i mada odnos deluje kao prijateljski zapravo terapeut je tu zbog vas a u odnosu sa prijeteljem, vi ste tu za njega i on za vas. Psihoterapeut vam postavlja drugačija pitanja, vodi vas kroz proces, dogovara se sa vama oko rada, objašnjava zašto vas nešto pita, daje domaće zadatke i planira rad sa vama i izvan seanse. Terapeut nije neko sa kime se vidite da bi ćaskali o novostima, zajedničkim prijateljima ili socio- ekonomskoj situaciji (mada ćaskanje povremeno sa razlogom može biti deo terapije) već o vama, odnosu sa drugim ljudima i čak i kada samo pričate o nekoj osobi iz okruženja terapeut od toga sklapa sliku o vama.
„Odlazak na psihoterapiju je znak slabosti.“
-Kada slomimo ruku nećemo reći da su kosti slabe nego ćemo otići kod lekara da snimimo ruku, da nam stavi gips, da uputstva kako da se pazimo i zakaže kontrolu. Trebalo bi da jednak odos imamo i prema svom mentalnom zdravlju. Na žalost u našem društvu postoji velika stigma koja prati i psihijatrijske i psihičke probleme (koji nisu isto). Tražiti pomoć u društvu koje potencira „možeš ti to sam“ svakako nije znak slabosti, ako već treba karkterisati u tom duhu, bio bi znak hrabrosti. Na terapiju dolazite zato što hoćete „nešto“ da promenite. To „nešto“ nisu drugi ljudi, njih ne možemo da menjamo (osim da prekinemo odnos) već mi sami. A suočavanje sa sobom i menjanje sebe- meni to zvuči pre viteški.
„Psihoterapija je neprijatna i osećaću se loše.“
-Kada odemo kod zubara da nam popravi zub tako da nas ne boli moguća su samo dva scenarija- ili je zub već „mrtav“ pa ništa ne osećate ili ćete dobiti anesteziju (koja zaboli i bogme često boli i sutra to mesto). I neke popravke ne bole. Slično je i sa psihoterapijom. Cilj je da popravite „ono što vas inače boli“. Nekada je proces neprijatan, nekada se ispostavi da „karijes“ samo izgleda veliki ali da zapavo popravak nije bolan, nekada je potrebno potpuno ukloniti „zub“ ali jedan od glavnih zadataka terapeuta u tom procesu je da vam pomogne da vam bude dovoljno ugodno da ne skočite iz fotelje i pobegnete glavnom bez obzira na pola seanse nikad se na vraćajući. Terapeut će poštovati vaš tempo i u svakom trenutku možete da kažete da vam je proces previše intenzivan ili bolan da bi nastavili. Psihoterapija nije mučenje.
„Psihoterapija je samo razgovor.“
– OK, ko je bio na psihoterapiji zna da nije tako. Svaki put mi je simatično kada počinjem rad sa nekim ko do sada nije dolazio na terapiju kako se njemu ili njoj zacakle oči kada uz vođstvo dođe do nekog uvida. „Vau, nisam to nikad do sada tako posmatrla!“ ili „Hej, pa niko me do sada to nije pitao, to je prava stvar!“. Psihoterapija nije aktivno slušanje i klimanje glavom i čak i kada vas terapeut pusti da slobodno pričate to ima svoju svrhu i terapeut u glavi ima neki tok misli koji prati vašu priču. Proces koji se dešava u glavi terapeuta je naučen sistem praćenja vaše verbalne i neverbalne komunikacije, reči koje koristite i čak i ako vi to ne vidite, svaka seansa ima svoj tok i ako bi bilo potrebno da supervizoru objasni šta se dešavalo na toj seansi , termini koje bi terapeut koristio bili bi vam poznati kao da čitate neki kod za programiranje.
„Psihoterapija nema kraja.“
-Ova predrasuda potiče od toga što je prva psihoterapijska škola- psihoanaliza, zaista dugo trajala. Od polovine XX vek ipak nastalo je puno psihoterapijskih modaliteta i većina ipak nema za cilj takav tretman kao psihoanaliza. Na terapiju ljudi dolaze kada imaju neki problem i na početku rada dogovaraju se sa terapeutom o tome šta je to na čemu žele da rade, koliko često će se viđati, koliko dugo mogu da dolaze i sa povremenim izlasima iz okvira dogovorenog zbog neke aktuelne situacije, viđanje traje dok ne rešite problem. Za neke je dovoljno nekoliko seansi, za nekog su potrebni meseci, za nekog godine. To manje ima veze sa terapeutom. Najviše ima veze sa time koliko je neko motivisan da reši problem i koliko je problem složen. Nekada nam klijenti dođu na terapiju sa velikom željom da reše problem- ali ako može terapeut da uradi nešto i da „stvari u životu postnu ok“. Na žalost (ili na sreću) terapeuti nemaju magični štapić, znate onaj vic koliko je terapeuta potrebno da promeni sijalicu? -„Ni jedan sijalica treba želi sama da se promeni“. I zaista vaša motivacija i angažovanje + rad terapeuta dovode do cilja koje mi zovemo „željeno stanje“.
Nastaviće se
Pozivamo te da nas pratiš i putem e maila, kako bi ti redovno stizali naredni tekstovi sa bloga. ( dugme za praćenje se nalazi u desnoj koloni ako koristiš računar i na dnu ako koristiš android).
Vaše mesto duhovnosti 