Ne postoje loša osećanja

Piše: Dalibor Stojšić

Ovaj tekst posvećujem Alanu Votsu (Alan Watts 1915-1973), čoveku koji je istočnu filozofiju predstavljao zapadnom čoveku na veoma jednostavan i pitak način. Nisam, nažalost, imao prilike da ga lično upoznam, jer je napustio ovaj svet pre mog rođenja. Ipak, imao sam priliku da ga upoznam kroz njegova dela, ona koja su meni bila dostupna. Prepoznavajući da u nekim trenucima imamo identične uvide, često mi se dešavalo da poželim da mu se zahvalim na trudu i radu. Budući da više nismo u istoj realnosti, nemam priliku da ga pozovem, da mu napišem pismo ili mejl, možda napišem komentar ispod objave na Fejsbuku ili Instagramu…Razmišljam, možda bi ovo bio pravi način da mu se na neki svoj specifičan način zahvalim.

Možda ste primetili, ja nisam od onih ljudi, koji će „ukrasti“ nečije mišljenje, prisvojiti ga i na kraju sebe promovisati kao mudraca. Moja stremljenja su uvek usmerena ka pronalaženju sličnosti, nikada različitosti. Sve je uvek stvar fokusa. Zato sam uvek svoje uvide i razmišljanja pokušavao da pronađem i kod drugih autora, jer sam potpuno svestan da ne postoji ništa što već do sada nije negde izrečeno. I uvek sam bio u pravu. Znanja su uvek prisutna, samo je potrebno pažljivije tragati. A iza Alana su ostala zaista briljantna dela.

Sve je jedno sve je u harmoniji, sve je upravo onako kao treba da bude. Iz toga proizilazi da ne postoje loša osećanja, govorio je Alan Vots. Ono što postoji kao loše može da se predstavi kao ljudsko delovanje, kao reakcija na određena osećanja. Ali, osećanja, bilo koja osećanja sama po sebi ne mogu da budu loša. Jer, da vas podsetim, sve je u harmoniji koliko god nam se činilo da nije. Čak i naš osećanja poput mržnje prema nekome su deo harmonije. Mi ih vidimo danas kao nepoželjna, ali je potpuno očigledno da ona postoje. Pa, zašto ih onda ignorišemo? Kako možemo ignorisati deo celine, deo postojanja i u konačnici deo jedinstva?

Osećanja da, reakcija ne

Ova naša civilizacija, ovo naše bivanje u prostoru i življenje, koje zovemo civilizacija, uporno se trudi da nas ubedi kako su loša osećanja loša, zla i daju nam se svakodnevno poruke kako je neophodno da ih se oslobodimo. Teraju nas na to, a mi to ne možemo da učinimo. Ne možemo da negiramo harmoniju, jer ovaj svet je dualan, postoje podjednako i dobra i loša osećanja. I kako bismo mogli da jedne podržavamo i razvijamo, a druge da ignorišemo, odnosno potiskujemo? To je apsurdno! Potiskivanjem činimo lošu uslugu samom sebi. Samo naizgled delujemo da nemamo loših osećanja, uporno stavljamo maske i lažemo i sebe i druge, samo da bi izgledali „normalni“ u ovom svetu. A duboko u sebi doživljavamo velike konflikte, koji se, vrlo često, manifestuju kroz prvo nestabilnu psihu, a potom i kroz razna oboljenja. Umesto da razumemo sebe i svoja osećanja, mi stvaramo unutrašnji rat.

Naravno, mi sve to činimo iz neznanja, a opet i iz straha, da se naša nepoželjna osećanja (ona koja mi smatramo nepoželjnim) ne bi usmerila ka drugima. Sistem u kojem živimo, ovaj naš civilizacijski, oštro sankcioniše naše usmeravanje loših osećanja prema drugome. To je i logično, jer kada bi svakome to bilo dozvoljeno neprestano bi vladali haos i nasilje. Ali, ovaj sistem, koji nas uči da ne smemo loše da reagujemo na druge, ne zna i ne želi da zna, da mi uopšte ne moramo da stvaramo bilo kakvu reakciju prema bilo čemu u spoljašnjem svetu što nam se ne sviđa.

„Da, mrzim ovu osobu. Ne mogu da je podnesem“, ali, to ne znači da treba da reagujem i da je zbog svog negativnog osećanjaa prema njoj ubijem. To je potrebno da se uči. Osećanja da, reakcija ne.

Ideja da nema loših osećanja zapravo stvara ogroman strah kod ljudi, koji se plaše da iskažu svoja osećanja. I ne samo da ih iskažu, oni su pod „udarom“ sistema u strah da uopšte osećaju. Preporučuje se da se suzdržavamo osećanja, da ih obuzdavamo, da ih potiskujemo, jer se misli da će ona kroz reakciju učini haos u svetu. A valjda nam je jasno da samo potisnuta i drugo obuzdavana loša osećanja stvaraju nasilje. To su ta osećanja, dugo potiskivana, koja u jednom trenutnu jenostavno eksplodiraju. Sa druge strane upravo naša civilizacija čini razna haotična i destruktivna stanja, razna razaranja, nanosi patnju i bol i upravo ova civilizacija običnom čoveku govori da se suzdržava od svojih osećanja. Ne čudi što je današnji čovek zbunjen, jer svedoči velikom licemerju sistema.

Osećanja su za današnjeg čoveka postala strašna, jer su nepredvidiva. A samo ako bismo za trenutak zastali i primetili da ona, uprkos svemu, samo dolaze i odlaze, jednostavno se smenjuju, shvatili bismo svu lepotu takvog načina viđenja stvarnosti.

Uistinu, naši problemi nisu problemi sa drugim ljudima. Naši problemi su unutar nas. Naše stalne unutrašnje borbe, koje nam stvaraju patnju.

Emocionalno zlostavljanje sistema

Naše kulturne norme ne dozvoljavaju nam da iskažemo osećanja tuge, nelagode, mržnje itd. Sve to je nepoželjno. Promovišu se razni duhovni ili psihološki pokreti, koji nam govore da sve vreme našeg života naša osećanja moraju da budu samo pozitivna, da budemo jednostavno prilagodljivi na svaku situaciju. I ne samo to. Bilo bi čak poželjno da budemo srećni i zadovoljni svačim što nam se događa. Dakle, ne samo da potisnemo i obuzdamo loša osećanja, već da umesto njih, kompjuterski rečeno, instaliramo poželjna. A koja su to poželjna? Ona koja sistem ili naša civilizacija smatraju poželjnim. Ovo je ništa drugo nego klasično zlostavljajnje.

Kada ste poslednji put zaplakali negde na javnom mestu, na poslu, u tramvaju, bilo gde? Stid vas je, jer to je nepoželjno. Smatra se da nije normalno da iskažete tugu zbog nečega. Kada ste poslednji put iskazali osećanja velikog oduševljenja zbog nečega što ste videli ili doživeli? Makar to bila neka umetnička slika. Stid vas je, potiskivali ste svoje osećanje, jer ste u glavi imali misao kako će vas drugi doživeti. Jer, osećanja nije poželjno iskazivati, barem u toj meri, tvrdi civilizacija. Traži se od vas da uvek kontrolišete svoje emocije. Jer, samo pod kontrolom će sve biti sigurno. To je opet apsurdno, jer nije moguće kontrolisati osećanja, koja su nepredvidiva.

Zapravo, sve je suprotno. Ako se prepustimo osećanjima i uvidimo njihovu lepotu, preuzimamo tu željenu „kontrolu“. Sve je u harmoniji, tako da su vaša osećanja sasvim u redu. Nema greške. Priroda je savršena i dokle mi ljudi sa ovako ograničenim umovima imamo želju da ispravljamo, dopunjujemo i nadograđujemo nešto što je potpuno savršeno? Sve to radimo iz jednog jednostavnog razloga: ne razumemo prirodu, svet, život, pa onda ni univerzum.

Ako želimo da budemo jedno sa našom svešću, prirodom, moramo biti jedno i sa našim osećanjima i prihvatiti ih takve kakvi su, jer su i oni savršeni.

Naša osećanja su jedno, a reakcija na osećanja su nešto sasvim drugo. Ako nekoga mrzite, što je sasvim normalno osećanje, iz toga ne proizilazi da je nužno da tu osobu zbog svog osećanja udarite. Isto tako, ako vam se sviđa neka osoba, to ne znači da treba da skočite na nju i da je snažno zagrlite ili izljubite (ukoliko ona to ne želi). To bi bilo nasilje.

I da pokušam da dam zaključak: Kako uopšte mislimo da budemo ono što jesmo, da upoznamo sebe ako nismo upoznali svoja osećanja? Jer, ono što jesmo, jesu i naša osećanja. Dopustite sebi da osećate!

Ali, ovo nije sve. U narednom tekstu ću pokušati da objasnim: Zašto nije dobro dopustiti emocijama da potpuno upravljaju našim životima?