Kad smo podizali naš manastir u Australiji nismo imali para da unajmimo zidara, pa sam morao da naučim da zidam. Tako, kad sam završio svoj prvi zid, pažljivo ređajući cigle jednu na drugu, odjednom ugledah – o ne! – da sam zabrljao kod dve. Sve cigle stajale su u savršenoj liniji, ali dve sam iskrivio. Izgledale su grozno. Čitav su zid kvarile. Katastrofa! Jako sam se zbog toga nervirao i mrzeo svakoga ko bi prokomentarisao taj zid. Onda sam jednoga dana prolazio sa posetiocem i on zastade i pogleda onaj zid.
“Baš je lep ovaj zid”, reče nehajno.
“Gospodine”, odvratih mu iznenađen. “Jeste li možda zaboravili naočare u kolima?”
Ono što je on odgovorio potpuno je promenilo moje gledanje na taj zid, na mene samoga i na mnoge druge delove mog života. Rekao je: “Da, ja vidim te dve krive cigle. Ali isto tako vidim i onih 998 ravnih.”
Koliko mnogo ljudi okonča vezu ili se razvedu zato što su u svojim partnerima u stanju da vide samo one “dve loše cigle”? Koliko nas postane depresivno ili možda i pomisli na samoubistvo zato što u sebi mogu da vide jedino te “dve loše cigle”? Vidimo samo greške, mislimo da samo one postoje i hoćemo da ih uklonimo. I tako ponekad, nažalost, uništimo i “baš lep zid”. Svi mi imamo dve loše cigle, ali je savršenih cigala u nama mnogo, mnogo više, neuporedivo više nego grešaka.
Ađan Brahm, Door of Your Heart and Other Buddhist Tales of Happiness
Vaše mesto duhovnosti 
Тзв. когнитивне дисторзије.