Piše: Dalibor Stojšić
Koncept jednosti obuzeo je čovečanstvo. Mislim da veoma mali broj ljudi nije čuo ili ne veruje u ovaj koncept, verovatno oni koji nemaju pristup internetu ili drugim medijima. Ovaj koncept je istinit, tačan i svako ko je imao lični uvid mogao je da shvati, razume (kako god) da je sve jedno. I zašto pišem tekst na temu koja je jasna i poznata i kojoj nema ništa da se zameri? Zato što je čovečanstvo sposobno, ako za išta drugo, ono da od bilo čega dobrog stvori iluziju, suprotnost, dovede do konflikta i na kraju da od svega stvori glupost.
Pored ovog, čovečanstvo ima jedan veoma veliki „talenat“ da okriva već otkriveno i da se nakon novog „otkrića“ oseća euforično i entuzijastično, običnim rečnikom rečeno oseća se posebnim. Ako uopšte postoje razvijenije civilizacije u svemiru, koje nas proučavaju, mislim da za istraživanje ovog našeg „talenta“ koriste ozbiljne stručne timove i institute. Jer, kako drugačije objasniti da se čovečanstvo u 21. veku oduševljava konceptom jednosti kao novim, dok od samog svog postojanja samo ovaj koncept dominira i to u raznim oblicima od učenja, religija do filozofije i nauke.
Ja sam ti, u svemu je isto, mi smo deo prirode, esencija drugih živih bića je ista ona koja se nalazi u nama, ista kreacija nas je stvorila. Sve je to tačno. Zar to nismo oduvek znali? Danas se u okviru kvantne fizike rade istraživanje i manje – više postepeno se sve i naučno dokazuje. I zbog čega onda treba forsirati ovu filozofiju, ako je ona uopšte filozofija? Šta pojedinac dobija uvodeći sebe u životnu maštariju o jednosti? Kako sve ovo poboljšava čovekov kvalitet života?
Jedno, ali ipak posebno
Teme jednost i sadašnji trenutak obradio sam u knjižici „Put u sadašnjost“. Iako mnogima ova tema deluje apstraktno, ona to nije. Svako ko ih nije razumeo ne znači da živi promašen život. Bez razumevanja jednosti i sadašnjeg trenutka može da se živi. Ali, sa pogrešnim razumevanjem život zaista može da postane težak i čak nepodnošljiv. Viđam i još češće na internetu čitam veliki broj u iluziji jednosti izgubljenih ljudi, prepuštenih stihiji života, pasivnih ili potencijalno pasivnih. Depresivci u nastajanju.
Problem u razumevanju jednosti je pokušaj pojedinca da je dokuči umom ili logikom. Čak i da nam nauka maksimalno pomogne i istakne egzaktne naučne dokaze, ipak nećemo moći umom sve to da razumemo. Potreban je onaj jedan iskorak, odnosno možda bi pravi izraz bio „korak u nazad“, u sebe.
Svi jesmo jedno, iz jednog izvora stvoreni, ali smo svi i posebni, jedinstveni. Zar je potrebno objašnjavati da mi jesmo jedno sa prirodom, jesmo isto što i drvo, ali je drvo-drvo, a čovek je čovek?
Jednom prilikom sam već ispričao jednu priču, koju sam čuo o jednom mladiću koji je dugo vremena proveo sa svojim učiteljem, mislio je da je razumeo čitav koncept i uputio se nazad u svoje selo. Pri povratku u selo, jedan čovek mu je trčao u susret upozoravajući ga da nailazi pomahnitali slon koji ruši sve pred sobom. Mladić, koji je mislio da je sve razumeo umesto da se skloni seo je na sred puta u položaj za meditaciju „Jer ako je sve Brama, onda je i slon Brama, sve je jedno i slon mu sigurno neće nauditi“. Silno je pogrešio. Slon mu je naneo veoma teške povrede i nakon teškog perioda oporavka, mladić se uputio ka svom učitelju da mu ukaže kako njegovo učenje nije tačno. Kada je ispričao sve svom učitelju, ovaj mu je odgovorio: Ja jesam rekao da je sve Brama. Ti jesi Brama i slon je Brama. Ali, i onaj čovek koji te je upozoravao je isto Brama. Zašto ga nisi poslušao?
Shvatate li poentu?
Šta je iza?
U pozadini svega, ovog našeg života smo pravi mi, onaj tragač kako ga nazivaju u advaiti. Ali, i pored tragača, našeg pravog JA i dalje postoji um. Toga moramo biti svesni. Um daje tu posebnost. Um sastavljen od naših identiteta i identifikacija, um sastavljen od naših iskustava, ograničen i uslovljen. Lični uvid i upoznavanje našeg JA neće ukloniti um. Situacija je obrnuta. Prepoznaće um i njegove aktivnosti, ovog puta upoznaće ga mnogo jasnije. Upoznaće sve umne reaktivne aktivnosti, a kada ga potpuno upozna, znaće i kako učiniti da se reaktivne aktivnosti umanje ili potpuno uklone. I to ne sve, već samo one nepoželjne. Jer, kada bismo uklonili sve reaktivne aktivnosti ne bismo više bili sposobni da se odbranimo od napadača, ne bismo reagovali na fiziološke potrebe i ne bismo imali bilo kakav osećaj za preživljavanje. Razumevanje jednosti, sebe, pa potom i drugih i celog sveta, pa ako neko hoće i univerzuma, jeste videti stvari onakve kakve jesu, a ne sakrivanje i bežanje u iluziju nekakve jednosti gde je sve lepo, sjajno, gde su kuće od čokolade, a prozori od marmelade. Tako nešto ne postoji. Možda u nekoj drugoj dimenziji, što je opet još jedna maštarija, jer ne živimo tamo nego ovde. OVDE i SADA je, potpuno razumem, pomalo i bolan proces. Tada više nema iluzija i opravdanja da se pobegne od realnosti. Možda je zato mnogima teško da se suoče sa tim. Jer, boli.
