Psihologija, Tatjana Atanasković

U trci sa sobom i drugima


Piše: Tatjana Atanasković

Ocenjivanje počinje za neke i pre rođenja (kada sa najnovijim ultrazvuk aparatima lekar preglada plod u stomaku i procenjuje kako nareduje spram toga koja nedelja trudnoće je u pitanju). Na rođenju nas ocene APGAR skor testom, pa posle pet minuta ponovo dobijemo ocenu. Na izlasku iz porodilišta nas opet mere i tako u prvim mesecima života svaki čas nas neko procenjuje Koliko dobro naporedujemo. Onda krenemo u vrtić pa u školu gde se osim našeg znanja ocenjuje i ponašanje (vladanje) a paralelno pedijatri procenjuju naš telesni razvoj. Sa psiholozima se srećemo u glavnom da bi procenili da li smo dovoljno zreli. U prve dve decenije života (a oni koji odu na fakultet i duže) dobijemo toliko ocena i procena da nije ni čudo što u odraslom dobu kada se ocenjivanje završi (ili bar značajno smanji) mi nastavimo da poredimo sebe sa drugima. To je jedini model koji poznajemo.

Foto: Element5 Digital unsplash.com

Na psihoterapiju dolaze i uspešni mladi ljudi koji počinju da se preispituju u nekim godinama, zbog čega nemaju nešto što njihovi prijatelji imaju. Najčešće je to neka godina za koju su se kao deca vezali sa fantazijom “sa 30. godina imaću bračnog partnera/partnerku, dvoje dece, stan i posao”. Ulazak u te značajne godine može izazvati ozbilju egzistencijalnu krizu ali čak i kada se osoba sama “izvuče” iz krize tendencija da se poredimo sa drugima ostaje. “Ona ima bogatog muža a ja nemam nikakvog.” “On ima platu tri puta veću od moje a jednako dugo smo studirali.” “Njoj su roditelji ostavili dva stana i ne mora da brine za egzistenciju jer i kad izdaje jedan može od njega da živi a ja sam podstanar.” “Oni imaju troje dece a ja nemam ni jedno i ne samo to, nemam ni partnera da bi se nadala da ću uskoro postati majka.” “Mislila sam da ima smisla da žrtvujem privatan život radi karijere i sada sa 35.godina nemam ni karijeru kakvu sam želela a život pogotovo.”

Foto: Jerry Wang unsplash.com

Naučili smo da se poredimo sa drugima jer to je bio “prirodan” sled stvari (zapravo je deo naše socijalizacije a pošto je u početku potrebno, vremenom počne da nam izgleda prirodno). Znali smo ko u razredu ima najlepši rukopis, ko najbolje čita a ko je najbolj iz matematike i to su bili standardi koje je trebalo dostići. Kada se deca u vrtiću i školi na taj način porede ona nauče da se njihov trud isplati, da nisu svi jednako uspešni i da će drugi očekivanja- to nas čeka kada odemo na razgovor za posao ili kada već počnemo da radimo. Dokle god se poređenja držimo u profesionalnom smislu to nas može motivisati da napredujemo, savladavamo nove veštine, više učimo i budemo borbeniji kada je potrebno. Za to ćemo biti i nagrađeni. Ipak, neke stvari su posedica faktora sreće. Ako ste se našli na pravom mestu i u pravom trenutku možda dobijete posao iz snova jer je prethodni zaposleni taj dan otišao iz firme… U poređenju sa poslovnim uspehom ili neuspehom privatni život je mnogo više zavistan od sreće a mnogo manje od ličnog truda. Neko ko je odrastao u bogatoj porodici svakako će se lakše skućiti nego neko ko je živeo sa roditeljima kao podstanar. Oni koji voze kola od svog punoletstva neće biti toliko anksiozni kada prvi put sednu sami u automobil. Neko nije imao sreće da odraste u potpunoj porodici ili je imao roditelje koji ga nisu podržavali, ohrabrivali…. Pitanje je da li će oni naći i vezati se za partenera koji će im to davati. Niko ih nije savetovao čime mogu da se bave ili primetio njihov talenat i tako su pošli putem koji je teži… To je “paket” koji se nosi čitav život.

Foto: Hannah Busing unsplash.com

Zapravo kada malo bolje pogledate živote ljudi sa kojima se poredite naći ćete toliko različitih faktora i različitih startnih pozicija u životu da takmičenje sa njima više liči na takmičenje između psa i mačke- i jedno i drugo su životinje, sisari i oboje su domaće životinje- ali tu se sličnosti završavaju. Zaboravljamo da smo u osnovnoj školi svi imali slične (ali i dalje ne iste) uslove da naučimo da pišemo. Kada odustanemo od toga da se poredimo sa drugima (jer drugi su drugačiji od nas) šta nam preostaje? Preostaje nam da se poredimo i takmičimo sa sobom. Da procenjujemo svoja nova saznanja u odnosu na pre 6 meseci. Da posmatramo svoj život i živimo ga tako da i kada imamo loših perioda porekrenemo život tako da krene uzlaznom putanjom. Jer samo mi imamo naše iskustvo, samo mi imamo našu startnu poziciju i samo mi znamo koliko smo u sebe ulagali i koliko su nam neki zadaci bili teški za rešavanje (iako drugi pričaju da “nije to ništa”). Ovo je naš život i mi ga živimo svojim tempom i svojim koracima.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s