Psihologija, Tatjana Atanasković

Sreća na psihoterapiji


Piše: Tatjana Atanasković

Neretko nam na psihoterapiju dolaze mladi ljudi kojima je terapijski cilj da se osećaju srećno. S jedne strane, bombardovani smo različitim tekstovima u časopisima, filmovima, serijama, reklamama i internet sadržajima koji nam kao imperativ postavljaju osećanje sreće. S druge strane, generacija koju nazivamo milenijalci, pa i oni malo stariji, odrasli su liberalnije vaspitani uz parolu „ja želim da moje dete bude srećno!“. U takvom okruženju, nije neobično da sreća bude postavljena kao jedna od najvažnijih vrednosti u životu. Šta tu nije kako treba?

Sreća je emocija, kao i trema, ljubomora ili ljubav. Svaka emocija koju osećamo ima neku funkciju- podstiče nas da napravimo promenu ili oko sebe ili unutar sebe. Tako ako smo nezadovoljni što naš partner ne želi da počne zajednički život, možemo to da prihvatimo (promena unutar sebe) ili da, ako on ne želi da se promeni, odustanemo tog odnosa (promena u spoljašnjem svetu). Sreću osećamo kada dostignemo neki nama važan cilj- na primer položimo poslednji ispit, otplatimo kredit, postanemo roditelji, dobijemo posao koji smo dugo želeli, dostignemo željenu kilažu oko čega smo se mesecima trudili.

Foto: Lidya Nada unsplash.com

Osećanje sreće je nagrada za neki nama jako značajan uspeh. Kako vreme prolazi i navikavamo se na to da smo cilj postigli i nivo sreće opada- ne možemo biti srećni što smo završili fakultet od 24. godine do kraja života. Slično ali po intenzitetu slabije osećanje je osećanje zadovoljstva. Zadovoljni smo kada završimo veliko spremanje stana, kada odemo na godišnji odmor, kada dete počne da spava čitavu noć, kada počnemo da živimo sa novim partnerom i slično. Razlika između ova dva osećanja je da zadovoljstvo osećamo kada nam se ispuni neka značajna želja a sreću kada se ispuni najznačajnija želja. Svakako osećanje sreće, zato što je tako intenzivno, prijatnije je od osećanja zadovoljstva i nije neobično da želimo da ga osećamo češće. Ako posmatramo ono što nam se prezentuje, deluje da sreća nije nikada bila dostupnija i kako je opšte prisutna, samo treba pružiti ruku (ili ponavljati neke afirmacije) i bićete srećni i normalni kao sav ostali svet. Hiljade članaka će vas „poučiti“ „kako da budete stalno srećni“ ili „kako da podignete nivo homona sreće“ ili „koja hrana će vas učiniti srećnim“. Oni koji se ne osećaju srećno, imaju doživljaj da sa njima nešto nije u redu, jer kako to da svi prijatelji na društvenim mrežama deluju kao da se već treću godinu za redom provode najbolje u životu, a vama nije tako sjajno.

Foto: Mark Adriane unsplash.com

Jedan od načina kojim ljudi pribegavaju da bi se osetili prijatno i da to osećanje liči na sreću je korišćenje alkohola, droga,hrane i veća kupovina (ono što se popularno zove shoping). Pozitivne poruke i “lajkovi” koje dobijamo na društvenim mrežama imaju isti – instant efekat.Na taj način naš mozak podiže nivo dopamina i mi se osećamo kao kada smo postigli neki važan cilj. Zapravo smo prevarili mozak. Način na koji smo kao deca bili disciplinovani (kažnjavani i nagrađivani za svoje postupke) takođe utiče na to da mladi ljudi i deca danas, sve više teže ka sreći na pogrešan način. Ukoliko dete nije kažnjavano za neadekvatno ponašanje i nagrađivano kada se suzdrži od istog, neće u odraslom dobu umeti sebe adekvatno da kazni (motiviše sebe da radi kada mu se ne radi) niti će umeti sebe adekvatno da nagradi (nije uspeh „čitave nedelje nisam zakasnio na posao“). Svaka kazna ima funkciju da „natera“ osobu na drugačije ponašanje- što je svakako neprijatno. A ako smo odrasli uz krilaticu „važno je da moje dete bude srećno“ zbog čega bi tolerisali neprijatnost?

Foto: pixabay.com

Već smo rekli da postoje načini da „prevarimo svoj mozak“ i osećamo se dobro. Ovakav izbor može lako da odvede u različite oblike zavisnosti, na primer osoba počinje da uzima alkohol zato što se uz pomoć njega oseća bolje. Međutim, u stvarnom svetu oko nas, da bi postigli bilo kakav cilj neophodno je da se nečega odreknemo, da uložimo izvestan fizički, emotivni, intelektualni napor i da taj ulog vremenski traje- jer sreća je nagrada za rad koji smo uložili. Tek tada, ima smisla da očekujemo da se osećamo zadovoljno ili srećno, jer smo svojim ponašanjem, učinili da naš život bude najbliže onome što smo želeli. Pre nego što krenemo u realizaciju planova koji će dovesti do cilja i do željenog osećanja zadovoljstva, potrebno je da imamo definisane ciljeve. To je jedna od tema kojojm se bavimo na psihoterapiji sa klijentima. Usklađivanje želja i ciljeva sa mogućnostima, pravljenje plana i koraka za postizanje cilja i koje su to promene koje treba napraviti da bi bili uspešni. Zadovoljstvo životom koje nastaje kao produkt našeg angažovanja je trajnije i sveobuhvatnije nego instant zadovoljstva, čini naš život smislenijim. I kada se susrećemo sa teškim periodima u životu, veliko olakšanje nam donosi to što već imamo u iskustvu da smo svojim trudom i radom već jednom mogli sebi da „popravimo život“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s