Čovečanstvo se, nažalost, ne budi!

Piše: Dalibor Stojšić

Ovaj tekst pišem iz druge realnosti, iz realnosti u kojoj nema iluzije da se čovečanstvo budi, ulazi ili je prošlo kroz neki portal, podiže u neki viši denzitet i tome slično. U realnosti u kojoj pišem ovaj tekst, ne čeka se spasilac ili mesija, ego i um su koliko-toliko još pod kontrolom, ne forsira se pozitivno razmišljanje već se razume dualnost sveta i života, ne potencira se mentalno shvatanje ljubavi i obilje se ne smatra neophodnim za življenje. Verovatno vam se čini mističnim kada navodim da živim u potpuno drugoj realnosti, a zapravo živim sa vama ili pored vas. Da bih na samom početku rešio „misteriju“ reći ću da nije u pitanju nikakva posebna realnost ili dimenzija, već pišem o sasvim jednostavnom načinu postojanja, bez nove velike iluzije ili Maye, koja je prekrila čovečanstvo. Iluzije koja je pod idejom „više svesti“ pokorila čovečanstvo i za vrlo kratko vreme ga dovela do ogromnog pada.

Nije tajna da se za ovaj naš period čovečanstva znalo i ranije. Predvideli su ga neki gnostičari nazivajući ga periodom kada se „bogovi povlače“, dok se u vedama ovaj period naziva Kali yuga. Navodi se u pojedinim vedskim tekstovima da je Kali yuga počela 3100. godine pre nove ere, a po nekim tumačenjima Baghavad gite čitava Kali yuga traje 432.000 godina. Sve ovo bi značilo da smo tek zagazili u mračni period, što zvuči veoma pesimistično. Mada, očigledno je da smo samo u prošlom veku doživeli veliki pad kroz dva svetska rata i desetine raznih drugih ratova, a da je situacija u vezi moralnih i duhovnih vrednosti sve niža i niža. Tehnološki jesmo napredniji, ali samo prividno. Već postojeće izume „dekorativno“ nadograđujemo. Nemamo već dugo nikakav značajan prodor. Sve je isto kao i pre, samo malo našminkano i doterano. Nismo čak u stanju da razumemo Teslu ili Šaubergera, naučnike sa početka prošlog veka. Civilizacija je veoma spora, gotovo neaktivna, obrazovanje i nauka su se sveli na puko ponavljanje naučenog, a bilo kakvi pokušaji značajnijeg prodora i drugačijeg mišljenja, postupka se karakteriše kao jeres. Još ukoliko je znanje stvoreno vaninsitucionalno, jer je u institucijama gotovo nemoguće „iskočiti“ iz sistema, sve se tumači kao šarlatanstvo. Sa druge strane, stvara se strašan privid napretka. Ogroman broj informacija, koje svakodnevno „bombarduju“ ljudski um stvaraju iluziju da je današnji čovek superiorniji nego ranije. Zapravo, radi se o ogromnom broju besmislica, koje ljudski um nije u stanju da obradi. Da je potrebno da ih obrađuje u tolikoj meri, čovek bi to mogao, ako barem malo verujemo prirodi. Sve u svemu, današnji čovek nije ništa drugo nego intelektualna životinja, kako je sredinom prošlog veka govorio gnostičar i ezoteričar Samael Aun Weor.

Odsustvo realnosti

Maštarije su postale naša realnost. Poznato je da čovek živi ono što percipira. Ne što vidi, nego ono što percipira, dekodira, tumači. „Verovanje je jače od činjenica“ je talas, koji nosi čovečanstvo u sve veći period mraka. Razna verovanja su zaposela današnjeg čoveka. I ona često mogu da budu i kontradiktorna. Zato se danas ubija zbog ljubavi i ljubi iz interesa.

Jedno od značajnijih verovanja je događaj 12.12.2012. koji se nije dogodio. Viša svest, novi denzitet, apokalipsa, susret sa višim entitetima itd. su bile najave u iščekivanju tog velikog i značajnog datuma. I danas, iako se ništa nije dogodilo, tvrdi se da je Zemlja prošla kroz neki portal, da smo u drugoj dimenziji, živi se u maštanju i iščekivanju spasioca, ovog puta u obliku vanzemaljskih entiteta. Čovek je čekajući spasenje spolja postao pasivan. Nova iluzija o višoj svesti je pasivizovala čoveka, a za svest nema ništa gore nego da bude pasivna. Zapravo, svest ne može da bude pasivna i to sam objasnio u knjizi „Put u sadašnjost“. Ona neprestano stvara, koristeći naš um, ali i dalje stvara ono u šta naš um veruje, percipira. Velika iluzija ili što bi neki rekli „kolektivna psihoza“ trenutno su na sceni.

Za očekivati je da se ubrzo prava znanja povuku. Nastalo je veliko zamešateljstvo i zloupotreba znanja. Nisam prorok, ali sam pre desetak godina predvideo da će na primer ime Buddha uskoro biti potrošeno, kao što smo potrošili imena Isus i Hrist. Tumačenja kroz maštanje i iluziju dovode do toga da se znanja potpuno izgube. A možda je to i potrebno. Znanja su sposobna da sama sebe sačuvaju od destrukcije.

Uloga žrtve

Strah vlada čovečanstvom i to za mene nije ništa novo. O tome sam pisao i ranije, pa i svojoj knjizi, i nisam srećan zbog toga što sam uočio. Zapravo, strah nastaje iz čvrstog vezivanja za um, ego i identifikaciju. Za materijalno! Ideja ili bolje reći iluzija da smo odvojeni, sami, bez ikakvog uvida u širu sliku trenutka kojeg živimo dovodi do straha. Paničnog straha. Strah i ego, koji uporno govori ja, ja i samo ja, pokazali su se u punom „sjaju“ tokom nedavnih globalnih događaja. Neću navesti ime događaja, jer određeni algoritmi na internetu prate ključne reči, te postoji mogućnost da zbog toga tekst, pa i čitav blog, budu ukinuti. Vi znate o čemu se radi.

U ovoj eri straha i mentalne blokade čovek se doveo u ulogu žrtve. Uporno uviđa razne progonitelje u vidu sistema ili institucija, kojih ima, ali ne u toj meri kako to današnji čovek percipira. Uvek je sve stvar percepcije i to zaista treba da nam bude jasno. Ukoliko uđemo u takvu matricu gde se sve čini loše, gde nas svi proganjaju i svi žele da nam učine zlo, nadalje će takva iskustva da nam se pojavljuju. Svest nije zainteresovana za našu ljudsku podelu na dobro i loše, već isključivo za iskustva. Ukoliko tragate za nepoželjnim, svest neće imati ništa protiv. To što percipirate, to zapravo kreirate i to kao rezultat u spoljašnjem svetu dobijete. Isto se dešava i kada kreirate poželjne trenutke. Kada ste radosni i zadovoljni uočavate još više razloga za sreću i radost.

Uloga žrtve je kroz nju ejdž kulturu dostigla zaista jedan fascinantan nivo. Kreiranjem raznih ideja o kolektivnoj višoj svest koja je ili blizu ili je već dostignuta, ideja o ulasku u višu dimenziju i ideju o čestim kontaktima sa entitetima iz viših dimenzija čovek je ostao pasivan i čeka. Čeka šta? Čeka spasioca. Dok kreira u svom umu nepoželjna stanja i situacije, i samim tim sve više dobija potvrdu tih istih situacija, jer ih želi, čovek pasivno čeka da ga neko spasi, a zapravo je on jedina osoba koja to može da učini.

Spiritualnost je dostigla nivo izopačenosti. Meditativne tehnike i znanja, vrlo često pogrešno tumačena, koriste se za pokušaj da se uredi spoljašnje, dok je prava spiritualnost uređenje unutrašnjeg. Jednom prilikom Vadim Zeland, kreator sistema „Transerfing realnosti“ opisao je ovakav pokušaj kao situaciju gde mačka uporno grebe po ogledalu očekujući da će nešto značajno učiniti i promeniti. Pored ovoga, često tumačenje nepoželjnih situacija, a opet zloupotrebom znanja ili čistim neznanjem, u kojem je čovek sam kriv za sve što mu se događa dodatno frustrira pojedinca. Umesto da mu se objasni da je „krivica“, ako to uopšte može da se nazove krivica, percepcija u kojoj ne dopire do sebe, nju ejdž kultura direktno optužuje pojedinca za sve što mu se događa u životu. „Sam si kriv“, „To je tvoja lekcija“ i slično. Svest ili Apsolut ili Bog ili kako god želite da date ime, zapamtite, ne deli lekcije i ne osuđuje i ne optužuje. Nju ejdž potpuno previđa, ili bolje reći ne zna, da je naš um od rođenja prikupljao razna iskustva, nekada lepa a nekada ne, nekada čak traumatična, te da je situacija poprilično kompleksna da bi se pojedinac optužio za nešto što mu danas ne ide onako kako je želeo. Pisao sam i ranije, a i ovde ću ponoviti, da su četiri osnovna stuba psihologije četiri elementa: Misao, emocije, slika i telesni osećaj. Po antičkoj podeli to su: Vazduh, Vatra, Voda i Zemlja. To su elementi, koje svaki pojedinac svakog trenutka doživljava i sa njima je jedino moguće operisati. U umu pojedinca postoji velika količina takvog mentalnog „naboja“, pa stoga često i nije lako kreirati sadašnjost onakvu kako želimo sve dok se ne oslobodimo raznih blokada ili potisnutih stanja (opet četiri elementa). U tome mogu da pomognu dobri psihoterapeuti, ali i sistemi Spiritualne tehnologije, kojima se već godinama bavim.

Stvaranje obilja je još jedna od zabluda ove nove planetarne iluzije. Čist materijalistički stav u kojem nema ama baš ni zrna duhovnosti. I ovde je na sceni zloupotreba znanja ili čisto neznanje. Moguće je kreirati nešto što želite, ali su neophodni akcija, rad, i postaviti sebe u situaciju BITI (o tome sam takođe pisao u knjiz „Put u sadašnjost“). Ali, stvaranje obilja, mnogo novca ili materijalnog neće pomoći u prevazilaženju loših stanja. Pitam se nekada: Zar je moguće da ovo treba nekome objašnjavati, posebno osobi koja za sebe tvrdi da je duhovna? Milion dolara vas neće učiniti srećnim! Najskupljim automobilom ili avionom nećete pobeći od sebe! Zar nije suviše očigledno?

Ti ne možeš da me oslobodiš. Samo ja sebe mogu da oslobodim!

Ovu rečenicu, tako se tvrdi, izrekao je Dalaj Lama u trenutku kada ga je posetila kineska vojska obaveštavajući ga da su došli da oslobode Tibet. Bez obzira da li je Dalaj Lama to zaista rekao, ili je rečenica proizašla iz uma biografa ili scenarista filmova, za mene je ona potpuno tačna. Niko osim vas samih ne može da vas oslobodi. Postoji bezbroj puteva ka oslobođenju i svaki je pravi ukoliko je za vas delotvoran. Vi ste zaista sami svoj guru ili učitelj. Samo vi sebi možete pomoći. U spoljašnjem svetu postoje smernice, ali na vama ostaje da učinite. Izađite iz iluzije u koju vas uvlače da ćete spolja pronaći ono što tražite u sebi. Pomoć u spoljašnjem tražite, ukoliko vam treba, samo toliko da biste razvili sebe. Nijedan pravi duhovni učitelj vam neće reći da sledite njega, nego će vam dati smernice kako da vi kroz svoju unutrašnju „borbu“ dostignete sebe.