Piše: TIjana Stojšić
Osećanje krivice počinje da se javlja tokom odrastanja, u procesu socijalizacije. Korisna funkcija ovog osećanja je da korigujemo naše ponašanje, u momentima izgradnje moralnog kompasa, kako ne bi smo ugrozili druge osobe.
Svi ljudi ponekad osećaju krivicu ili kajanje. Taj osećaj nam omogućava da prevaziđemo žaljenje zbog nekih postupaka i kako bi smo korigovali naše ponašanje u budućnosti.
Međutim, kod ljudi nije retka pojava da pripisuju sebi veću odgovornost za neke događaje, nego što je to realno. U tom slučaju, osećanje krivice može voditi depresivnosti i samokažnjavanju. Ponekad je osećanje krivice toliko intezivno i vremenski produženo, da može ozbiljno narušiti kvalitet života.
U svemu tome je jako bitno razdvojiti ličnost od učinjenog postupka. Često sebe identifikujemo sa nekim postupcima, pa mislimo da su naše pogreške deo naše ličnosti ili da smo mi sami loše osobe ako smo pogrešili.
Osobe koje su odrastale u porodici gde su bili često kažnjavani i gde je prenaglašavana njihova odgovornost, možda su razvili unutrašnjeg kritičara, te sami sebe kažnjavaju i osećaju se manje vrednim.
Da ne bi smo sebe pasivizirali u procesu kajanja, važno je preuzeti odgovornost koja je realna i u skladu sa događajem zbog kog se kajemo. Važno je i dati sebi iskren odgovor na pitanje: da li smo zaista mogli predvideti da će se ovo desiti?
Preterano osećanje krivice može poticati od iracionalnih (podsvesnih) očekivanja da budemo savršeni i da ne smemo da grešimo.
Ono što je ipak bitna činjenica u svemu tome, jeste da su ljudi nesavršena bića i da svi pravimo greške i imamo prava na greške.
Vaše mesto duhovnosti 