Piše: Dalibor Stojšić
Ništa jednostavnije na ovom svetu nema od meditacije, a sa druge strane, čini mi se, da nikada nije bilo više zabluda i teorija o ovoj praksi. Koristim reč praksa, iako meditacija nije nekakva posebna praksa, tehnika ili metod. Meditacija je prirodna pojava. Nešto nalik disanju. Pa, ako je disanje praksa, onda to može biti i meditacija.
Od svega u ovom svetu pokušavamo da napravimo sistem, da ukalupimo, uobličimo, tvrdeći da ćemo takvom strukturom i konstrukcijom doživeti slobodu. Teorijama, mišljenjima, razmatranjima, dokazivanjima, jednom rečju ograničavanjem želimo da dosegnemo slobodu. Tako je i meditacija došla na „tapet“ kada su u pitanju razni oblici ograničavanja. Danas poznajemo bezbroj metoda meditacija i stičem utisak kao da svakog dana nastaje po neka nova. Ali, ako je meditacija prirodna pojava, a ona to svakako jeste, nikako ne može da bude nova. Očigledno je da se pojavljuju razne prakse zabave za um, koje se danas nazivaju meditacija. Nemam ništa protiv da se praktikuju takve vrste zabava, relaksacije, maštanja i tome slično, ali to nikako nije meditacija.
Meditacija je pre svega pasivno stanje, odustajanje od svega, pa i od misli, emocija, a pre svega od uma. Meditacija je prepuštanje, bez uplitanja uma. Zaista, o samoj „praksi“ meditacije nema mnogo šta da se kaže, niti je potrebno bilo kakvo učenje i znanje. Meditacija ne pripada bilo kojoj religiji, učenju ili znanju. Ona je to što jeste.
Meditacija ne omogućava da se dostigne neko posebno stanje svesti, ne uvodi u trans i ne čini nas nadljudima. Ona dovodi do uvida da su stvari i život i sve oko nas i u nama onakvi kakvi jesu. I što je najvažnije, meditacija ne traje samo određenu količnu minuta, koju smo joj posvetili, već se kao takva nadalje primenjuje u praksi. To što je uočeno, to se nadalje živi ili se pokušava da se živi. Možda će neko tvrditi da je ipak taj uvid i to stanje stečeno meditacijom znak više svesti, ali moje mišljenje je da nije tako. Uklonjeno je samo ono što nije potrebno. Uklonjene su misli, um i svest ostaje čista. Kada uvidimo ono što jeste, nestaju naše zablude i smanjuje se ili nestaje patnja. Poređenja radi, to je nešto slično kao kada zaprljanu majicu operete. Majica je i dalje ona ista, nije dosegla neki poseban status u vašem ormanu, već je samo očišćenja od prljavštine, koja je smetala. Tada možete da obučete svoju omiljenu majicu i uputite se gde ste želeli. Isto je i sa meditacijom. Kada završite svoje „sedenje“ ponesite je sa sobom u ovu realnost, koju nazivamo život. Meditacija se živi.
Ljubav je ljudska emocija
Jedna od čestih zabluda ili umnih matrica je da se kroz meditaciju dostiže ljubav, odnosno saznanje da je sve ljubav. Cilj meditacije nije dostizanje bilo kakve ljubavi, jer jednostavno ljubav je samo ljudska emocija. Kako me ne bi neko pogrešno shvatio, ukoliko je čitao neke od mojih prethodnih tekstova gde sam pisao o ljubavi, ponoviću da je svest kreacija, koja nastaje iz najbolje namere želje za stvaranjem, pa je iz tog razloga (zbog nedostatka adekvatne reči) nazivamo ljubav. Mnoga tumačenja su danas vezana za ljubav kao ljudsku emociju, pa nije retkost da određeni praktikanti „meditacije“ izjavljuju kako je sve jedno i kako je sve ljubav, pa nam stoga šalju „ljubavne poruke“ u kojima tvrde da vole čitav svet. Sve je jedno, jer sve je svest i tu nadalje nema ništa novo da se kaže. A voleti sve ili voleti nekog je stanje uma. Potpuno mi je jasno da su ti praktikanti „meditacije“ doživeli snažni osećaj ljubavi kao emocije, jer to su uistinu i želeli da dobiju. Zapravo, ovde je u pitanju moć sugestije. Ukoliko se određeni put ponovi da je sve ljubav, da je u ljubavi spas praktikant sa tom željom poseže za meditacijom, kako bi dobio taj osećaj koji ne može da dobije u spoljašnjem svetu. Da li zbog sebe ili zbog drugih ili je svet projekcija nas samih nije važno. Osećaj i emocija ljubavi su bili prisutni i praktikant je zaveden umom. Koliko nerazumevanja u svemu ovome ima pokazuju i razni komentari tih praktikanata u kojima iznose potpune besmislice, kao na primer „Ljubav je sve i sve je ljubav“, „Mi smo ljubav i ljubav je u nama“, „Bezuslovna ljubav je sve što postoji“ i tome slično. Ova poslednja izjava mi je posebno zanimljiva, jer je bezuslovna ljubav takođe uslov! Gomila nepovezanih reči, koje ne znače ništa, a za koje praktikanti „meditacija“ tvrde da su mudrost. Ukoliko negirate njihovu mudrost, vrlo brzo ćete osetiti njihovu „ljubav“. Ovo pišem potpuno svestan mogućnost da u komentarima ispod teksta budem kritikovan, naravno sve u cilju „širenja ljubavi“.
Bog je ljubav!
A kako to znate? Opet, neko vam je rekao. I ponovo moć sugestije, pa autosugesije. Prisutan je trend „uspostavljanja konekcije“ sa ljubavlju i Bogom putem meditacije, pa stoga ne čudi ako praktikanti zaista dožive ono što su podsvesno ili svesno želeli da dožive. „Božanske iskre“, „Bog nas sve voli“ su samo interpretacije i želje tih praktikanata da ostvare odnos sa božanskim kao sa ljudskim bićem. Svako ko je boravio u Apsolutu (Bog, Tao, Pneuma…zovite to kako hoćete) zna o čemu govorim. Zato, moraćete sami u sve ovo da prodrete, bez ikakvih pretpostavki o tome kakav rezultat treba da dobijete. Jer, dobiti određeni rezultat, nagradu za svoj trud, je ništa drugo do igra uma. Ako želite takva umna iskustva nemam ništa protiv. To je potpuno legitimno, ali nije meditacija.
I za kraj, predstavljam vam jedan klip originalne muzike za najbolju moguću meditaciju 🙂 Budite dobro!
Vaše mesto duhovnosti 