Piše: Dalibor Stojšić
Shvatih nedavno da sam ponovo upao u jednu umnu matricu. Narodski rečeno „spotakoh se umom“. Da, dešava se to svima nama, bez izuzetka. I nije strašno to što se umne matrice dešavaju, njih je bilo i biće ih, važno je prepoznati ih i osloboditi se te patnje.
Kako to obično i biva, um se vezuje za neki događaj, situaciju, traumu…jednostavno za „okidač“ po kojem će nadalje da stvara dramu u nama. Um tada počinje da rasuđuje, prosuđuje, poredi, analizira. Po pravilu um u toj svojoj drami poseže i za samookrivljujućem metodu. Simultano traži grešku u spoljašnjem svetu, u drugima, pa potom u sebi. Iako um, ovaj analitički, misli da traži rešenje, odnosno istinu, on zapravo pravi sve veću konfuziju. Tražeći istinu i pravdu, pronalazi još više razloga za nepravdu. Umesto rešenja, nanosi još veću bol i patnju. Obrnuto u odnosu na računar, gde sa što više podataka dolazimo do boljih rešenja. Umu su dokazi, činjenice razlog za još veću „vrtešku“. Umesto da oslobađaju, što bi bilo logično, um nastoji da „sebi“ još više dokazuje i na taj način daje sebi na važnosti, odnosno kao da opravdava tu svoju neprestanu aktivnost analiziranja. A kako to sve počinje?
Da bi um uopšte imao bilo kakvog razloga za rad, potrebna je aktivacija, a to je misao. Dakle, kada sam rekao um se vezuje za događaj, situaciju, traumu…on se prvenstveno vezuje za određenu misao. Ta misao potom stvara sliku određene situacije, koja nam ne prija ili nam nije prijala. Da bi um čitavu sliku smatrao održivom i stvarnom, potrebno mu je još nešto, a to su emocije. Pokretanjem emocija stvar postaje „živa“, naravno samo u umu. Emocije potom, ovako pokrenute i izražene, daju umu potvrdu da je u pravu i time um ponovo vadi nove misli, kako bi pokrenuo nove emocije….I tako u krugu, misli i emocije jedno drugo podržavaju „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“…kao da se igraju, a zapravo nas potpuno iscrpljuju.
Kako zaustaviti ovu igru i umnu matricu?
Logika uma je traganje za pozitivnim rešenjem, a ovde treba pribeći obrnutoj logici. Umesto da mislimo šta želimo, treba da preokrenemo situaciju sa pitanjem: Šta ne želim? Ovo pitanje u trenutku razbija gomilu iluzija i trenutno dovodi do olakšanja. Praktično se deaktivira veliki broj analitičkih procesa, jer um traga za rešenjem i vidi bezbroj načina, a u ovom obrnutom procesu zapravo daje na važnosti samo jednom manjem delu misli i emocija. Svi mi nešto želimo i tih želja je mnogo, čitav život im dajemo na važnosti, a zaboravljamo da je ono što ne želimo vrlo dobar početak za saznanje šta želimo.
Umesto „nabacivanja“, rešenje je u odbacivanju. Kada kažemo sebi: Šta ja povodom ove situacije ne želim, videćete da se čitava struktura raspada, misao ponovo aktivira emocije, koje su ovog puta jasne i daju informaciju umu NE! Dakle, umesto konstruisanja raznih scenarija i čak samokritikujućih misli tipa: trebalo je ovako…mogao/la sam tada ovako ili onako…zašto se nije desilo ovako ili onako…treba reći: Šta ja trenutno ovde ne želim ili nisam tada želeo/la (ako je situacija iz prošlosti? Potom, treba dati sebi jasnu konstataciju, a ne više pitanje, jer sa pitanjem smo završili. Konstatacija tipa: ne želim da doživljavam ovo…ne želim da trpim ovo…Jednostavno: Ne želim! NE oslobađa!
Kada se raspadne čitava ova struktura i kada osetite olakšanje, tek tada shvatite da ste boravili u matrici uma i tada možete ponovo da se vratite u svoj fokus. Sve ovo je nešto slično raznim duhovnim praksama, koje govore da je najvažnije da čovek odbaci ono što nije. Umesto da, kao što danas mnoge metode promovišu, stvaramo nove identitete i „bildujemo um“, ovde se primenjuje obrnuti metod. Skida se postepeno sa čoveka sve ono što on nije. To je laka i lepa igra. Pokušajte! Na taj način vrlo lako, tako ogoljeni, možete doći do svoje suštine. A vaša suština ili svest, da se vratimo na sam početak teksta, vrlo jasno zna šta želi! Samo je u određenom trenutku bila zamagljena igrom uma. I tada dolazi do onog čuvenog uvida, kada svest kaže umu: Ja znam, ti ne!
Vaše mesto duhovnosti 