Piše: Tijana Stojšić
U detinjstvu neka ponašanja bivaju kažnjavana od strane roditelja. Npr. u nekim porodicama nije dozvoljeno reći ne, posvađati se- pokazivati ljutnju, dok u drugim plakati- pokazivati tugu i slično.
U našem društvu je nekako uobičajeno da se dečacima zabranjuju tuga i strah, a devojčicama pokazivanje ljutnje.
Negde čak postoje i generalizovane zabrane na osećanja, u smislu da osećanja nisu bitna, da ne smemo biti slabi, da moramo biti jaki i hrabro se nositi sa nedaćama u životu…I tako dečije patnje, nelagodnosti i slično bivaju osujećene, ignorisane ili čak i ismejane kao nebitne i iracionalne.
Tako odrastaju osobe koje ne prepoznaju sopstvena osećanja i ne znaju da ih adekvatno kanališu.
Potiskivanje zabranjenih emocija vremenom, može imati različite posledice. Može doći do destruktivnih i nekontrolisanih ispada, nasilja, depresije i samoubistva, psihosomatskih bolesti i slično.
Učite o emocijama, one su naš putokaz. Učite decu o emocijama, oni uče od vas. Pokazujte sva osećanja, nijedno nije nebitno. Da su suvišna- onda ih ne bismo osećali. Sve što osećamo je stvarno. Naši emocionalni doživljaji i senzacije su uvek realni, za nas. Trebamo samo naučiti o načinima da ih pokažemo na društveno prihvatljiv način, da ne bismo povredili druge. Ali nikada ih ne treba potiskivati.
Vaše mesto duhovnosti 