Maštanje ne pomaže

Piše: Branko Kovačević

Preuzeto sa sajta: https://budinoucenje.wordpress.com

Da, put je zaista jednostavan, ali ga moraš preći – maštanje ne pomaže.

Dobro, ako je jednostavan, u čemu se sastoji? Čitav budistički put vrti se oko oslobađanja od iluzije, koja neizbežno stvara patnju, jednostavno zato što naši postupci idu, da tako kažem, suprotno vetru. Nešto slično kao što, ako ne vidimo dobro, pre ili kasnije će nam se desiti da zapnemo za neku prepreku i padnemo. I onda to boli. Jednostavno, nismo svoje pokrete, postupke, uskladili sa stvarima kakve zaista jesu, sa mestom na kojem se nalazila ona prepreka. Primera radi, razmisli o mržnji koja se javi u tebi, potpuno te ispuni i postaneš jedno sa njom. Poput gustih oblaka iz kojih sevaju munje, ona prekrije čitav tvoj mentalni horizont. Pošo se smračilo, ne vidiš najbolje i sada imaš nepotpunu ili iskrivljenu sliku ljudi i događaja oko tebe. U takvom stanju, ne samo da ne vidiš stvarnost kakva jeste, već nisi u stanju ni da se odvojiš od te mržnje. Ona postaje nešto poput droge, postaje privlačna. Umesto da je odmah napustiš, upravo suprotno, nastavljaš da je hraniš, jačaš i produžavaš začarani krug samopovređivanja tako što je oživiš svaki put kada vidiš ili se samo setiš određene osobe koja te je razbesnela.

Iako je jasno da bes nije prijatno stanje uma, ne možeš da se odupreš da ga ponovo i ponovo ne oživiš, kao kada dodaješ još drveta u već razgorelu vatru. Paradoksalno, postaješ rob, ovisnik od tog uzroka patnje. Ali ako, zahvaljujući meditativnim vežbama, uspeš da se odmakneš od besa i pogledaš ga sa strane, koliko god je to moguće mirnije, sa onim što bismo mogli nazvati “golom pažnjom”, tada ćeš možda na svoje iznenađenje videti da se radi zapravo samo o jednom klupku misli i emocija, a ne o nekakvom strašilu ili demonu koji te je zaposeo. Otkrivaš da bes nema baklju kojom će te spržiti ili malj kojim će te zdrobiti. On je ništa više do senka, produkt tvog uma. I tako, ukoliko u istu tu vatru ne dodaješ nove cepanice, ako tu mržnju izložiš pogledu mirne svesnosti (što je veština koju, da se ne lažemo, bez vežbanja ne da nije lako, već nije moguće razviti!), ta vatra bez novog goriva neće dugo goreti. Jednostavno će se ugasiti sama od sebe.

I sad dolazimo do jednog drugog, podjednako zanimljivog pitanja. Ako su negativne emocije toliko opasne i lako nas osvoje, šta je sa onim pozitivnim? Zar i one ne iskrivljuju našu pecepciju stvarnosti, a onda nas odvedu do patnje? Ako malo o tome promislimo, videćemo da ishod ne mora da bude takav. Niti misao, niti emocija nemaju kao takvi ničeg apsolutno negativnog u sebi, oni su tek posledica različitih uzroka, mentalni događaj. Ključ je ponovo u tome da li takav događaj iskrivljuje sliku stvarnosti ili ne. Ako tvoj um, na primer, prepoznaje da sva bića teže tome da se oslobode patnje i otuda postane ispunjen saosećajnom ljubavlju, kao i snažnom željom da im u tome pomogne, tada sve dotle dok u sebi poseduje sastojak mudrosti, u stanju je da ostane u saglasju sa stvarnošću. Tako prepoznaje međusobnu zavisnost bića, poštuje njihovu zajedničku težnju ka sreći i jasno uočava duboke uzroke njihove patnje. E sad tu je važno da se u ovoj divnoj bašti ne pojavi “korov” egoističnih impulsa kakvi su vezivanje za svoju isprojektovanu sliku “majke Tereze” ili za pohvale i priznanja drugih. Prva slika je naznaka iznenađujuće raširenog sindroma precenjivanja sopstvenih mogućnosti i upinjanja da, umesto fokusiranja na omeđen broj konkretnih slučajeva, “spasemo ceo svet”. Herojski poduhvat koji pre ili kasnije sigurno doživljava neuspeh i ispuni nas na kraju samo ogorčenjem i besom. Druga slika je slika “humanitarca” koji je to samo u situacijama kada su drugi prisutni. Lep protivotrov ovoj iluziji i test da proveriš da možda slučajno ne pripadaš ovoj grupi jesu diskretna dela dobrote (DDD), dela koja radiš ne obaveštavajući nikoga o tome, nalazeći nagradu u samoj činjenici da si ih učinila, a ne u tuđem aplauzu. Sve u svemu, pozitivne emocije mogu, ali ne moraju da zamrače našu prirodnu mudrost, već zapravo da se manifestuju kao njen prirodan izraz.

Čitajući sve ovo, a pod utiskom sintagmi kakve su “gola pažnja” ili “mirna svesnost”, možda ćeš pomisliti da je tvoj krajnji cilj um bez snažnih emocija ili, još gore, bez ikakvih emocija. Sem što je takvo stanje nemoguće (izuzev u patološkim slučajevima, ali za sada nam oni nisu baš neka inspiracija), jasno je da nikada nećemo postati bolji roboti od samih robota. Zato, odmah precrtaj tu putanju. Ostaje ti jedna druga, mnogo plodonosnija. To je put na kojem, upravo suprotno, postaješ do kraja svesna svojih emocija, ali ne i njima zarobljena. Kako? Lako  🙂

Pre svega, kroz razumevanje. Ako pođemo od samog naziva emocija, koji dolazi od dve latinske reči ex = iz i movere = kretati, dolazimo do značenja “izaći, pokrenuti”. Dakle, emocija bi bila ono što pokreće naš um. Ali je jako bitno na koji način ona to radi. Tvoj um može biti pokrenut željom da pomogneš. I to pokretanje ne stvara problem. Ali će on nastati ako, kao što sam napomenuo, iza te želje stoji skrivena neka druga želja, kakva je recimo želja za priznanjem. Znajući sve to, opet neće biti mnogo efekta ukoliko snagom volje pokušaš da zaustaviš to “kretanje” želje, samo zato što je uočavaš kao negativnu. Ona će se pojaviti šta god da uradiš, kao što si mogla da se uveriš bezbroj puta do sada, bez obzira na strategije koje si smišljala. Zato je mnogo bitnije šta se dešava sledeće, pošto se želja javila. Kako njome barataš. Ako joj potrčiš u zagrljaj, a to bi recimo bilo da samu sebe šibaš zato što imaš takve želje – propast. Ispeći ćeš se. Ako, naprotiv, pronađeš način da se odmakneš i pustiš je da kao vatromet zasvetli i sama se ugasi, na jako si dobrom putu.

Ili, vraćajući se na primer sa besom. Ako si uspela da ostaneš na obali tako da te ta bujica ne povuče sa sobom, tada si jednim udarcem ubila dve vrlo dosadne i opasne muve. Nisi dopustila besu da ti eksplodira u lice poput nekakve paklene naprave, sa svim negativnim posledicama kao što su povređivanje drugih, uništavanje sopstvenog unutrašnjeg mira i jačanje tenedencije da i ubuduće suviše lako i brzo planeš. Takođe si izbegla potiskivanje besa, stavljanje poklopca na kutiju u nekom tamnom kutku svog uma, kutiju u kojoj bomba sa satnim mehanizmom kucka li kucka. Jednostavno si se pozabavila besom na najinteligentniji mogući način, nešto slično kao kontrolisana eksplozija. Dinamita više nema, a niko nije povređen. I što je najlepše, ako to budeš radila više puta, primetićeš da se bes javlja sve ređe i da je njegov intenzitet sve slabiji. Time zapravo naviku besa transformišeš u trajno stanje mira.

Ne očekuj da odmah uspeš. Vrlo često bes će te iznenaditi i tek pošto se malo smiri, shvatićeš šta se događa. Ali sa vežbanjem, taj vremenski raskorak postajaće sve manji, dok potpuno ne nestane. Što je najlepše, počećeš da predosećaš njegov dolazak, kao što po kloparanju šina možeš da predvidiš dolazak voza i pre nego što se zaista pojavi. Obično su vrlo jasan znak male telesne reakcije kao što je promena ritma disanja, grčenje mišića lica ili “treperenje” uma u vidu kratkih, brzih misli punih energije. Lokomotiva stiže! Tako dobijaš dragoceno vreme da se pripremiš za ono što dolazi i da iskoračiš pre nego što te lokomotiva pregazi. Ta veština se naziva svesnost sadašnjeg trenutka i razvija se svakodnevnom meditacijom. U početku možda samo 10 minuta vežbanja postojanosti pažnje, a kasnije to vreme možemo produžavati i ujedno istu vežbu primenjivati na različite svakodnevne situacije, kao što su jelo, hodanje ulicom ili, u naprednijoj fazi, razgovor sa nekim. Kasnije, kada tu sposobnost samoposmatranja razviješ, ona je poput stražara na kuli koji pažljivo motri da požar tvojih emocija ne sagori kuću u kojoj obitavaš, ali i susedne, da ne uništi tvoju i sreću drugih. U početku je za to naravno neophodan mudar napor nekoga ko zna šta radi i zašto to radi. Kasnije sve to postaje deo tvoje prirode i nikakav napor više nije potreban. Automatski pilot u dobrom značenju reči!