Piše: Milica Pantović
Pričaj mu, otvori dušu… Nije tek tako vrabac sleteo na tvoj prst. Kaži mu šta te muči i tišti… I koliko duboko su se brige sveta zarile u tvoje srce…
I divi se što ne odlazi sa mesta zločina i što te tako radoznalo i dovoljno dugo, umiren, sluša. I što nema potrebu da ti o svojim brigama govori, iako ih i on ima, kao i svako živo biće što postoji. A onda kad pogleda u vis i namesti kljun u ravan sa oblacima, pa ipak srećan odleti i cvrkutom te pozdravi…
Zadivi se i tome. I učini isto što i on, pošto si mu svoju brigu predala. Otpusti je i dopusti joj da dalje sa njim leti, jer mu dok to radi ne smeta i on sa njom ume. I pomisli kako bi i ti mogla da učiniš isto, ženo Božja. Srećnice brižna svetlooka, sa naglašenim obrazima ratnice. Ptico nekrštena, što si krila dobila da njima ukrašavaš Zemlju po kojoj hodaš…
Briga nestaje kad krila počneš da širiš tu gde jesi i kad osvestiš da su tvoja. A mir dolazi kad se setiš da je sve, baš sve, prolazno, kao i to zbog čega strepiš. Jer, odneće strepnju neko novo sutra… A zašto tvoje sutra ne bi bilo sad…, viknu s visina vrabac, pre nego što baci sa sebe sve brige sveta, pa i tvoju. I pretvori se u list. U osmeh. U Kosmos. U Boga.
Vaše mesto duhovnosti 