Kao mala deca bili smo potpuno izvorni. Nikada se nismo pretvarali da smo nešto što nismo. Voleli smo da se igramo i istražujemo, živimo u trenutku i uživamo u životu. Niko nas nije učio da budemo takvi, takvi smo se rodili.
To je bila naša istinska priroda pre nego što smo naučili da govorimo.
Kad ljudski um sazre dovoljno da bi mogao shvatiti apstraktne pojmove, učimo da ocenjujemo sve: ispravno ili pogrešno, dobro ili loše, lepo ili ružno. Stvaramo priču o tome kakvi bismo trebali biti, u nju ulažemo svoju
veru i priča za nas postaje istinitom.
U pozadini svih poruka koje čujemo kao deca nalazi se tiha poruka koju niko nikada ne izgovara, ali mi je razumemo: nije dobro da budem to što jesam. Nisam dovoljno dobar. Čim se složimo s tom porukom, prestajemo
da budemo to što jesmo i počinjemo da glumimo da smo ono što nismo, samo kako bismo udovoljili drugima, samo kako bismo se uklopili u sliku koju oni za nas stvaraju u skladu s sopstvenom pričom.
Nikada ne možete biti ono što niste. Možete biti samo ono što jeste i to je sve. A upravo ste ovoga trenutka ono što jeste i to bez ikakvog napora.
Ljudska se bića rađaju u istini, ali odrastaju verujući u laži. Jedna od najvećih laži u priči o čovečanstvu jeste laž o našoj nesavršenosti. To je samo priča, ali mi u nju verujemo i koristimo se tom pričom kako bismo se
prosuđivali, kako bismo se kažnjavali i opravdavali svoje greške.
Savršeno je sve što je Bog stvorio. Ne uviđamo li sopstveno savršenstvo, to je zato jer smo pažnju usmerili na sopstvenu priču. Laži sadržane u toj priči ne dopuštaju nam da uvidimo istinu. Ipak, tu priču možemo da promenimo i vratimo se istini – uz pomoć svesnosti.
Don Miguel Ruiz-Život nesavršenstva
Vaše mesto duhovnosti 