Iako Buda koristi patnju kao osnovno merilo ili temelj svog učenja, treba isto tako uočiti da put koji sledimo, put vežbanja, vodi ka onome što se smatra srećom i zadovoljstvom: zadovoljstvo ili blagodet pridržavanja pravila, zadovoljstvo ili blagodet umerenosti, zadovoljstvo ili blagodet blagonaklonosti i saosećanja, zadovoljstvo ili blagodet spokojnog uma. Sve su to stvari koje treba da negujemo, da razvijamo. Neophodno je da razumemo njihovu namenu i funkciju, kako da ih razvijemo. Ali isto tako treba uočiti vezivanje za zadovoljstvo zasnovano na želji, a koje vodi ka frustraciji i time do nove patnje. Na isti način, na patnju možemo gledati iz dva ugla: patnja koja vodi do nove patnje i patnja koja vodi dalje od nove patnje. U stanju smo da uočimo kada patimo usled mržnje ili besa. To je neprijatno u sadašnjem trenutku i vodi ka još više patnje.
Druga je priča sa patnjom kada recimo treba da nešto istrpimo, recimo patnju vežbanja samoga sebe, patnju kada moramo da sedimo mirno i posmatramo dah: u svemu tome postoji elemenat patnje, ali i nešto što vodi ka osećanju blagostanja, stabilizovanja, smirivanja. Dakle, biti u stanju da istražujemo, da pažljivo razmatramo stvari, jeste vrlo važno. Kao što rekoh, skloni smo da uvek stvari posmatramo kao crne ili bele: „Ovo je prijatno, hoću to“. „Ovo je neprijatno, to ću da izbegavam“. Ali ako sve to posmatramo kao proces, postoji nešto što je uzrok da nastane nešto drugo. Onda sve to počinjemo da vidimo u drugačijem svetlu, da se prema tome odnosimo na drugačiji način. Dakle, posmatranjem, promišljanjem, podstičemo svoj rast i svoje vežbanje. Moramo da se zapitamo: gde je izlaz? Koji je put do mira? Koji je put do slobode, do nevezivanja?
Druga je priča sa patnjom kada recimo treba da nešto istrpimo, recimo patnju vežbanja samoga sebe, patnju kada moramo da sedimo mirno i posmatramo dah: u svemu tome postoji elemenat patnje, ali i nešto što vodi ka osećanju blagostanja, stabilizovanja, smirivanja. Dakle, biti u stanju da istražujemo, da pažljivo razmatramo stvari, jeste vrlo važno. Kao što rekoh, skloni smo da uvek stvari posmatramo kao crne ili bele: „Ovo je prijatno, hoću to“. „Ovo je neprijatno, to ću da izbegavam“. Ali ako sve to posmatramo kao proces, postoji nešto što je uzrok da nastane nešto drugo. Onda sve to počinjemo da vidimo u drugačijem svetlu, da se prema tome odnosimo na drugačiji način. Dakle, posmatranjem, promišljanjem, podstičemo svoj rast i svoje vežbanje. Moramo da se zapitamo: gde je izlaz? Koji je put do mira? Koji je put do slobode, do nevezivanja?
Ađahn Pasanno: Vežbanje kao proces
Vaše mesto duhovnosti 