Znači, kome god poklonimo srce, svi nas mogu ostaviti, izranjavati. U našu čistu, Božansku ljubav duhovi zlobe ubacuju misli i gledaju da nas zarobe. Božanska ljubav je beskonačna, sveobuhvatna, a mi postajemo jednostrani, zarobljeni, ne samo za živa bića, nego i za mrtvu stvar koja je bezvredna. Naše je srce zarobljeno za zemaljske stvari i ako ih neko otme — ono boluje. Samo sa Bogom možemo imati jedinstvo ljubavi, prvo sa Bogom, pa tek onda sa rođenima i bližnjima.
Ne smemo biti idoli jedan drugome, jer je to Gospodnja volja. Sveti Oci kažu da je ovo naše rođenje na zemaljskoj kugli dopuštenje od Gospoda, posle pada, jer Bog je postavio sve i On je svemu roditelj. Ali eto, nažalost, poremetilo se sve. Poremetila se i naša priroda, jer su praroditelji naši bili besmrtni. Čim je čovek pao, došla je smrt, poremetio se materijalni svet kosmosa, jer je Adam stvoren kao kruna stvaranja i gospodar celokupnog materijala. U svakoj jedinki je zastupljen ceo materijalni svet kosmosa i umne i misaone sile, zato se kaže da je čovek mali kosmos. Treba da se vratimo u naručje svome roditelju, da nam vera ojača, da budemo silni sa Njime, pa ćemo sa Gospodom videti Carstvo Njegovo. Počeo sam pričati o protestantima. Oni su oko dvesta hiljada Indonežana preveli u hrišćanstvo. Svi ti ljudi su automatski uključeni u negativnu energiju. Kod njih se dešavaju velika čuda. Oni vaskrsavaju mrtve, pretvaraju vodu u vino, obavljaju operacije rukama, otvaraju i zatvaraju utrobe rukama. Sveti Oci kažu: „Što god vera zaželi, Gospod čini, ali savršenstvo je hrišćanskog života krajnje smirenje.“ Još stari prorok kaže: „Na koga će pogledati, samo na krotkog i smirenog srcem.“ Smireni i krotki su naslednici Carstva Nebeskog, pa vam svima želim da budete i vi sinovi Svetlosti, pa da se zajednički nađemo pred Gospodom, da slavimo Gospoda kroz sva vremena večnosti.
Vaše mesto duhovnosti 