Ađan Ča-Šuga

Buda je rekao: „Monasi, jeste li videli onog divljeg psa kako trči ovuda uveče? Jeste ga videli? Kad stoji mirno, on pati. Kad trči unaokolo, on pati. Kad sedi, on pati. Kad leži, on pati. Kad se uvuče u šupljinu debla, on pati. Kad se uvuče u šupljinu u steni, i tad oseća neugodu. On pati zato što misli: ‘Nije dobro da ovde stojim. Nije dobro da sedim. Ni da ležim nije dobro. Grmlje nije dobro. Šuplje drvo nije dobro. Ova pećina nije dobra.’ I tako on nastavlja da luta. A u stvari taj divlji pas im šugu. Njegova nelagoda ne dolazi ni od grmlja, ni od šupljeg stabla, ni od pećine, od sedenja, stajanja ili ležanja. Ona dolazi od šuge.”
I sa vama, monasi, jeste ista stvar. Vaša nelagoda dolazi od pogrešnih gledišta. Čvrsto se držite za ideje koje su otrovne i zato se mučite. Ne praktikujete obuzdanost čula, već krivite druge stvari. Ne znate šta se odigrava u vama samima. Kada boravite ovde u manastiru Wat Nong Pah Pong, vi patite. Odete u Ameriku, i tamo patite. Odete u London, patite. Odete u Wat Bung Wai, patite. Odete u bilo koji od naših manastira, opet patite. Gde god da odete, patite. Isti ste kao i onaj divlji pas. Međutim, kad se jednom izlečite od šuge, spokojni ste gde god da odete: spokojni na otvorenom, spokojni u divljini. Često o tome mislim i podučavam vas, jer taj deo Dhamme je vrlo koristan za vas.