Mi ljudi ne želimo da patimo. Ne želimo ništa drugo sem zadovoljstva. A zadovoljstvo je tek suptilan oblik patnje. Sa druge strane, bol je otvorena patnja. Jednostavno rečeno, patnja i zadovoljstvo su nalik zmiji. Njena glava jeste patnja; njezin rep jeste zadovoljstvo. Glava joj sadrži otrov. U ustima je otrov. I
ako se približiš toj glavi, ona će te ugristi. Ako je uhvatiš za rep, čini ti se da je to bezbedno, ali ako ga čvrsto držiš i ne puštaš, zmija će se izviti i isto tako te ugristi. Zato što i glava i rep pripadaju jednoj istoj zmiji.
I sreća i tuga dolaze od istih roditelja: žudnje i obmane.
Zato ima trenutaka kad si srećan, ali ipak osećaš nemir i nelagodu – čak i kad ti sve ide potaman u pogledu imetka, statusa i pohvala. Kada dobiješ sve te stvari, srećan si, ali tvoj um nije istinski miran zato što negde crv sumnje kaže da isto tako možeš i da ih izgubiš. Bojiš se da će te stvari nestati. Taj strah je ono što ti ne da mira. Ponekad izgubiš te stvari i tada zaista patiš. To znači da iako su stvari prijatne, u zadovoljstvu klija i klica patnje. Samo je nismo svesni. Isto kao kada uhvatimo i držimo zmiju: makar je uhvatili za rep, ako nastavimo da je držimo, ona može da se okrene i ugrize nas.
Tako zmijska glava i zmijski rep, odnosno dobro i loše,
čine krug koji se neprekidno okreće. I upravo zato zadovoljstvo i bol, dobro i loše, nisu pravi put.
Vaše mesto duhovnosti 