Nesebična ljubav

„Postoji li tako nešto kao što je nesebična ljubav?“, upitao je neko. Kao odgovor, Majstor reče: Gospodin Dobrić stajao je nervozno dok su anđeli na nebesima pregledali njegov dosije. Konačno anđeo beležnik pogleda i uzviknu: „Ali ovo je fenomenalno. Nečuveno! Za ceo život nisi učinio ni jedan, mali, najmanji greh… ni mrvicu za ceo život! Sve što si radio bila su dela milosrđa. Pod kojom kategorijom da te sad pustimo na nebo? Ne kao anđela jer anđeo nisi. Ni kao čoveka jer nemaš ni jednu slabost. Poslaćemo te nazad na zemlju na koji dan da učiniš bar jedan greh – i da nam se vratiš kao ljudsko biće!“ Jadni bezgrešni gospodin Dobrić se nađe na uglu ulice u svom rodnom gradu, nesrećan i besan, odlučan da bar malo odluta sa pravog puta. Prošao je sat, pa dva, a gospodin Dobrić je još uvijek bespomoćno stajao, pitajući se šta da uradi. Kad mu je jedna solidno građena žena namignula, odmah je reagovao. Gospođa je bila daleko od mladosti i lepote ali ona mu je bila pasoš za nebo, pa je otišao s njom na jednu noć. Kad je svanulo gospodin Dobrić je pogledao na sat. Moram da požurim! Još pola sata i ponovo će ga odneti na nebo. Dok se oblačio, sledio se, jer mu je stara gospođa iz kreveta rekla: „O dragi predragi gospodine Dobriću, kakvo ste divno delo milosrđa učinili noćas!“