Poznatog učitelja sufi tradicije po ime Nasradin hodža pozvaše jednom, poput mnogih drugih učitelja, da u lokalnoj džamiji održi seriju propovedi. Bio je pomalo zbunjen i nije baš tačno zna o čemu bi pričao. I tako, prvog petka popeo se na propovedaonicu i reče: „Braćo i sestre, koliko vas zna o čemu ću danas govoriti?“ Svi u publici slegnuše ramenima i pogledaše ga pomalo zbunjeni. „Niko od nas ne zna o čemu ćete govoriti, hodžo.“ Na to hodža odgovori: „Onda neću da gubim vreme sa vama. Odoh ja.“ Kad je izašao iz džamije, pomisli: „Uh! Spasoh se, barem za narednih nedelju dana. Dobro je.“
Došao je i sledeći petak. Nasradin hodža se pope do mesta za propoved i upita: „Koliko vas zna o čemu ću danas govoriti?“ Okupljeni pomisliše: „Ovaj put, idemo na sigurno“ i odgovoriše: „Svi znamo, svi znamo.“ A hodža odgovori: „Onda ni ne treba da vam o tome govorim. Današnja poduka je završena.“ I ode, misleći: „Uh, ponovo sam se spasao!“
No, sada je došao pravi test. Bio je petak i poslednje u nizu propovedi. Ponovo se popeo do propovedaonice i reče: „Najdraži moji, koliko vas zna o čemu ću danas govoriti?“ Okupljeni su sad bili sasvim zbunjeni i pogledaše jedni druge. Tako, polovina prisutnih klimnu glavom potvrdno, druga polovine odrečno. Hodža je bio savršeno miran. I reče: „Odlično. Ova polovina koja je klipnula potvrdno neka to o čemu sam hteo da govorim ispriča ovima koji su klimnuli odrečno. Moj posao je obavljen.“
Thich Nhat Hanh: One Buddha is Not Enough
Vaše mesto duhovnosti 