Duše, zapravo, imaju jedan život, ali taj se život sastoji iz mnogo inkarnacija, isto kao što se zemaljski život sastoji iz mnogih dana i noći, spavanja i buđenja. Naš ovozemaljski život je mikrokosmičko oličenje mnogo većeg života duše.
Duša se čovekova ne inkarnira cela i toliko je velika da sve što doživi inkarnirani deo, najveće stradanje i patnju u telu, samo je nalik na san i mali košmar koji ne može da ošteti dušu. Zato tako lako stradaju nevini i mladi. Mnoge duše i ne planiraju da ostanu dugo u životu, već samo onoliko koliko im je potrebno da ostvare neko iskustvo. To je za dušu isto kao za nas ovde kada sanjamo da nam se nešto strašno dogodilo u snu, a kada se probudimo ne znači nam ništa jer znamo da je to bio samo san. Još je u Bhagavad Giti rečeno da se duša niti rađa niti umire, da niko ne ubija niti biva ubijen. Iako je slobodna od istinskog stradanja, duša ima proces rasta i sazrevanja koji se uspešno razvija samo u dobroti, ispravnosti i podršci životu.
Buđenje duše je u ovoj knjizi posvedočeno kao vaskrsenje ili povratak Božanskom Izvoru. Tada više nema preporađanja. Reinkarnacija, dakle, nije bezlično preporađanje i večno vraćanje istog, već svrsishodan rast ka ostvarenju u Božanskom. To konačno ostvarenje postiže se ovde i sada, jer je fizički svet suma svih ostalih viših svetova, podloga njihovog ostvarenja, i jer je ovaj život mikrokosmos svih ostalih života.
Mi se u suštini ne rađamo niti umiremo, naše duše su sve vreme „gore“ u Božanskom svetu. Ovaj život, koji nam izgleda odvojen od Božanskog, samo je naš tvrdi san, polje Matriksa u kome učimo o svim mogućnostima izražavanja i doživljavanja. Ne sećamo se sebe zato da bismo ga potpuno doživeli. Kada ga potpuno objektivno doživimo onda se sećamo sebe i vidimo da smo nerođeni i nedotaknuti ni sa čim od ovog sveta, isto kao kada se budimo iz sna i nismo više dotaknuti sadržajima koje smo sanjali. To stanje istinske budnosti i samospoznaje duše opisano je u svim pravim delima o duhovnom probuđenju, kao što su Bhagavad Gita i Upanišade, o njemu svedoče svi istinski prosvetljeni.
Kada u ovom svetu zapadnemo u san, odlazimo na kratko u astralni svet koji automatski projektuje sadržaje našeg nesvesnog da bismo ga osvestili.
Kada naša duša u Božanskom svetu zapadne u san, odmah se nađemo u fizičkom svetu („rađamo“ se u telu kao čovek) koji automatski projektuje okolnosti (karman) koje svojim sadržajem ukazuju duši na odgovornost za svest o sebi kao Božanskom Duhu.
Potpuno isto kao što um u snu projektuje svoje sadržaje i mi se identifikujemo sa njima kao da su stvarni, iako nisu ništa drugo do snovi, tako i duša pre inkarnacije projektuje život koji će da proživi u telu i zatim se rađa u njemu i doživljava taj život kao da je stvaran, iako nije ništa drugo do san.
Kao što u snu možemo da se probudimo i imamo lucidni san ili projekciju astralnog tela, tako možemo da se probudimo i na javi, da celu egzistenciju vidimo kao san i svoju besmrtnu suštinu. To je svrha meditacije.
Um je tokom našeg života uvek sa nekim sadržajem, izuzev dubokog sna bez snova. Nešto je uvek tu. Neka misao se kreće, neka strast se kreće, neka želja, neko sećanje, neka buduća zamisao, neka reč, nešto se kreće. Svo to kretanje je od prakrti, prirode, to ona samu sebe osmišljava pod privlačnim dejstvom Duha u nama. Sve misli su od prakrti, nisu naše. Mi ih samo koristimo i identifikujemo se sa njima. To se nastavlja neprekidno tokom našeg života u telu. Samo kada čvrsto zaspite, u dubokom snu, sadržaji prestaju. Um iščezava, a vi ste u sebi bez ikakvog sadržaja.
Ovo treba zapamtiti jer će takvo biti takođe stanje samadhija, samo s jednom razlikom: vi ćete biti svesni. U dubokom snu, vi ste nesvesni, um odlazi potpuno u nepostojanje. Vi ste sami, ostali ste sami – nema misli, samo vaše biće. Ali niste svesni. Um nije tu da vam smeta, ali vi niste svesni, budni.
Inače spavanje može biti prosvetljenje. Besadržajna svest je tu, ali svesnost nije aktuelna, budna. Ona je skrivena – baš kao seme. U samadhiju seme je niklo, svest postaje aktuelna, budna. Kada je svesnost aktuelna i budna a nema sadržaja, to je cilj. Spavanje sa svešću je cilj. Drugim rečima: budnost za vreme sna koji sačinjava ovaj svet. To je svrha inkarnacija duša. Izvan rođenja u telu, između inkarnacija, duše su u svom autentičnom stanju (svarupa – vidi Joga sutre 1.3). Rađaju se u ovaj svet iluzije individualnosti i odvojenosti da bi se ovde probudile za ono što uvek jesu. Na taj način Božansko, čije su duše samo emanacije, postaje aktuelno u svim planovima svoga postojanja. Zato je u našem životu pojava lucidnih snova ili vantelesnih iskustava vrlo važna kao obuka na tom putu buđenja. Zapravo iskustva buđenja u snu se sama prva pojavljuju kao posledica ispravne meditacije.
Biti u fizičkom svetu budan kao u lucidnom snu, početak je velikog buđenja duše.
Na ovom iskustvu nastalo je čuveno pitanje Čuang Cea: ‘Da li sam ja čovek koji sanja da je leptir, ili sam leptir koji sanja da je čovek?’
Slično je uvideo i sufi mistik El Gazali: „Ljudi na ovom svetu spavaju, a kada umru, probude se.“
Ipak, ne bude se trajno ni tada, iako za kratko vide „jasno svetlo“ svoje prave Božanske suštine. Snaga utisaka iz fizičkih života vuče ih natrag u dalja iskustva i nove inkarnacije. Svaka duša ima seriju inkarnacija, dužu ili kraću, pre nego što sebe spozna za vreme fizičkog života i tako se oslobodi potrebe za novim inkarnacijama.
Ta potreba se završava spoznajom prave prirode svega ili pra-krti, da je ona pra-datost (univerzalno polje, kvantni hologram), bezvremena suma svega što uopšte može da bude, što je bilo i što će biti, sve se samo ispoljava iz te pra-datosti, što znači da je sve već postojalo u njoj, ništa novo ne nastaje. Samo naš um, uhvaćen u snoliku iluziju vremena, doživljava to ispoljavanje kao pojedinačno u linearnom vremenskom sledu. Sam takav um izaziva to pojavljivanje. Zato vidimo trodimenzionalni svet i kao da se sve odvija tokom vremena. Stvar je u probuđenju. Samo u snu postoji vreme, iluzija odvojenosti, i nekog procesa postizanja bezvremenog jedinstva. Mi smo uvek već u njemu, ali sanjamo da nismo, da smo odvojene fizičke individue, da se stvari pojavljuju kao nove i pojedinačno u našem iskustvu. Iz perspektive duše ni naše pojedinačno fizičko rođenje nikada se nije ni dogodilo, samo je naša svest ušla u iluziju vremena. Zato i naše buđenje ili prosvetljenje nastaje samo onda kada se probudimo od iluzije vremena, kada vidimo celu prakrti kao prakrti, kao jednovremeno ili bezvremeno Jedno, a sebe kao svesnog subjekta ili svedoka svega, purušu, zbog koga se sve to i zbiva: radi diferencijacije svesti i/ili buđenja. Svekoliko postojanje postoji samo zbog buđenja.
Probuđene duše koje su završile svoja iskustva sa inkarniranjem postaju duhovni vodiči mlađim dušama. Njih pogrešno nazivaju „anđelima čuvarima“. Duše se samo uslovno mogu deliti na stare i mlade, ta podela nije realna. One su sve bezvremeno Jedno u Božanskom, a osobine starih tj. iskusnih i mladih, tj. neiskusnih odnose se samo na njihova životna iskustva u inkarnacijama. ‘Mlade’ su samo one koje su tek počele svoju seriju inkarnacija, a ‘stare’ one koje je završavaju.
U procesu umiranja mi prolazimo kroz iste stupnjeve koji se doživljavaju pri višim stanjima meditacije. Već je Plutarh govorio: „U trenutku smrti duh doživljava isto što i oni koji su inicirani u velike misterije.“
Na tome se zasniva iskustvo mistika koji kažu da umreti za života jedini je način da se spozna Bog.
Kada se oslobodi tela, duša doživljava teško razočarenje što za života u telu nije spoznala svoju pravu, Božansku prirodu.
Prva prava svest o sebi, koju duša doživljava kada napusti telo, dovodi je do oproštaja svakome i svemu što je učinjeno za života.
To je takođe razlog teškog kajanja za sva dela i nedela koja je počinila u neznanju svoje prave prirode, dok je bila opčinjena telom i s njime uslovljenim umom.
To kajanje je razlog zašto uvek sama odlučuje da se ponovo inkarnira u telu da bi svoje greške ispravila.
To će činiti sve dok ne razvije takvu svest o sebi da može da je ima i dok je u najžešćoj drami života u telu, dok ne postigne potpunu nezavisnost od tela i uma dok je u telu i umu – dok ne zadrži svest o svojoj Božanskoj prirodi i dok je prividno najviše odvojena od svoje Božanske prirode. Tada će ciklus njenih inkarnacija biti dovršen i ispunjen, jer tada će kroz sebe i svoju svest sprovesti stvarnost Božanskog prisustva u svemu.
To je svrha njenih inkarnacija.
Koliko je duša nesvesna sebe, toliko je u fizičkom svetu; fizički svet postoji zbog te nesvesnosti kao što astralni postoji zbog naše vezanosti za sadržaje snova. Naši svakodnevni snovi nam pokazuju u malome ono što se zbiva u velikom planu duše: koliko smo identifikovani sa sadržajem sna, toliko smo u snu. Koliko je duša svesna sebe (kao transcendentalnog Sopstva) toliko fizički svet za nju nestaje i samo Božansko ostaje kao ona sáma.
Fizički svet je opredmećena ili materijalizovana nesvesnost. On je potreban kao podloga za projekciju slike, ideje ili namere Božanskog da se izrazi kao individualna duša.
San ovog fizičkog sveta je samo veći i tvrđi od naših malih svakodnevnih snova. Takođe zbog svoje inertne prirode fizički svet ima i svojstvo da bude zajednički činilac više duša, ne samo individualno područje kao naši astralni snovi. Učenje duša ne može da bude samo individualno, već i uzajamno. Zato se „rađaju“ u zajedničkom svetu. Fizički svet je kolektivni san duša.
I to je cela priča koja se krije iza svih aluzija o čovekovoj besmrtnosti, duhovnosti, duhovnom probuđenju, vaskrsenju ili prosvetljenju.
Sve drugo je samo još jedan san u snu.
Izvor: http://www.ivantic.net
Vaše mesto duhovnosti 