Svako ko živi oslobođen
navike prijanjanja
za prošlost, sadašnjost ili budućnost,
ne posedujući bilo šta,
toga ja zovem velikim bićem.
Dhammapada, 421
Silina prijanjanja ili našeg unutrašnjeg komentarisanja može biti zastrašujuća. Ili je to možda film u našoj glavi koji treba da istrpimo: uvek iznova preuređujemo fragmente uspomena, pravimo filmove u kojima „ja“ igra zapaženu ulogu. Verovatno naša prošlost ne opravdava takvu pažnju i sigurno je da bismo zaustavili tu unutrašnju buku kada bismo mogli. Dakle, šta podstiče tu silinu? Kritikovanje, stavljanje na jednu ili drugu stranu, prihvatanja i odbacivanje. Još jednom, ova nas strofa podseća na potrebu za svesnošću čitavog tela i uma, svesnošću koja je sada i ovde, lišena bilo kakvih kvalifikacija, kritikovanja. Sa naglaskom na ovo poslednje. Ali kako to svesnost oslobađamo naviknutog stavljanja na jednu ili drugu stranu? Tako što posmatramo taj proces. Usidreni u telu, imamo tačku iz koje gledamo tu automatsku aktivnost koju doživljavamo kao kritikovanje i učimo da to ne radimo. Čak ne kritikujemo ni um koji kritikuje. Ako prestanemo da kritikujemo tu unutrašnju aktivnost, silina slabi i zamajac kritikovanja se lagano usporava, sve dok se ne zaustavi.
S ljubavlju,
monah Munindo
Vaše mesto duhovnosti 
Ovo treba naučiti…i rekla bih, ne očekivati brze rezultate..
Vežbati, vežbati i samo vežbati. A rezultat mora da dođe, samo ga ne treba očekivati, jer on dolazi postepeno i skoro neprimetno. I samo jednog dana slučajno primetiš, da to je to!