Hiperborejci i ostale rase (jedna od teorija)

Za potrebe ovog teksta koristio sam tekstove i tumačenja koji se danas nazivaju gnostički. Da li u ovome ima istine ili su u pitanju samo nečije fantazije ne mogu sa sigurnošću da odgovorim. Ono što je sigurno jeste da je teorija veoma zanimljiva i podstiče na razmišljanje.

Počeću ovaj tekst rečima Fridriha Ničea:

„Pogledajmo se u lice. Mi smo Hiperborejci — dosta dobro znamo koliko po strani živimo. „Ni po zemlji ni po vodi nećeš naći put koji vodi Hiperborejcima“: već je Pindar to znao o nama. S one strane severa, leda, smrti — naš život, naša sreća … Otkrili smo sreću, poznajemo put, našli smo izlaz iz lavirinta starog čitave milenijume. Ko bi ga inače našao? — Moderni čovek možda? — „Ne znam kuda idem ni otkuda dolazim; ja sam sve ono što ne zna kuda ide ni otkuda dolazi“ — uzdiše moderni čovek… Od  te modernosti smo se razboleli — od gnjilog, mira, od kukavičkog kompromisa, od sve vrle nečistote modernog Da i Ne. Ova tolerancija i „širina“ srca, koja sve „oprašta“, jer sve „shvata“, jeste široko za nas. Bolje živeti u ledu nego među modernim vrlinama i drugim južnim vetrovima! … Bili smo dosta hrabri, štedeli nismo ni sebe ni drugog: ali dugo nismo znali kuda sa našom hrabrošću. Postali smo sumorni, zvali su nas fatalistima. Naš fatum — to je bilo obilje, naprezanje, pribiranje snaga. Žeđali smo za munjom i delima, bili najdalje od sreće slabića, od „razočaranosti“… Oluja je bila u našem vazduhu,priroda kojom smo se natmurili — jer nikakvog puta nismo imali. Formula naše sreće: jedno Da, jedno Ne, jedna prava linija, jedan cilj…“

Zaista, mi jesmo Hiberborejci, potomci najstarije rase na zemlji. Nažalost, sećanja na to ko smo i šta smo svrstali smo danas u okvir mitologije. Da li namerno ili slučajno, tema je za razmatranje?   Sećanja nam blede, gotovo da su potpuno izbledela, jer smo to naše iskosno žrtvovali milenijumima nekakvom napretku koji ni danas ne umemo da definišemo i ne znamo kuda nas on vodi.

Ipak, postoje znanja i učenja koja nam objašnjavaju ko smo mi zaista i kako smo do ovog sunovrata čovečanstva dospeli. Ali, pre nego što započnemo sa ovom tematikom moramo poći od toga ko su i kako su izgledali prvi ljudi, naši preci Hiperborejci, odnosno koje su civilizacije potom nastajale i zašto smo danas takvi kakvi smo.

Hiperborejci su bili potomci njihovih predaka, PROTOPLAZMATA. Ova je rasa bila prvi kontakt čovečanstva sa materijom. Protoplazmati duguju ime činjenici da je njihov kontakt sa fizičkim svetom ili materijom bio u vidu protoplazme. Zahvaljujući ovome, kada protoplazmati ulaze unutar protoplazme mogu da se povećaju i zauzmu visok stas ili da se umanjuju, ako bi kontraktirali protoplazmu. Oni, protoplazmati, su bili androginsko i božansko čovečanstvo, obdareno sa strašnim moćima nad svim elementima.

Hiperborejci su živeli na severu našeg sveta, tj., između Severnog pola i Ekvatora. Oni, Hiperborejci,  nisu još posedovali ćelijska tela. Tela Hiperborejaca bila su polufizička, polueterička ili bolje rečeno bila su kao neki gas. Ponekad su se prikazivali vidljivim u fizičkom svetu, a ponekad su nestajali vrativši se u eterički svet. U vremenima Hiperborejaca, čovečanstvo je takođe bilo androgino. Razmnožavali su se preko sistema pupčenja.  Malo po malo, na jednom Hiperborejcu pupčao je drugi, sve do momenta odvajanja od svog roditelja. Sve ovo se dešavalo pre više miliona godina, kada se život spuštao u materiju na našoj planeti.

Hiperborejci su imali takođe velike božanske moći, kao što su ultravidovitost, ultrasluh, telepatija, mogli su da pokrenu sva četiri elementa Prirode ili da ih ukrote i posedovali su vrlo visoka božanska učenja. Hiperborejci su bili ljudi- Bogovi.

Ipak, i Hiperborejci su počeli da se bore međusobno, iako životinjski ego, kao takav, nije postojao u njihovoj prirodi. Tada je već unutar familije  Hiperborejaca dolazilo seme onoga što će u buduće biti Ego.

Kako se to dogodilo?

Obitavanjem u Božijem Apsolutu Hiperborejci su bili u skladu i ravnoteži sa materijom. Izlaskom iz Božijeg Apsoluta dolazi do neravnoteže. Izlaskom života iz Apsoluta počinju da se definišu tri karakteristike materije: Akcija, Ne-Akcija i treća predstavlja ravnotežu između prve dve. Obzirom da Duša ima svoju volju ona izlaskom prestaje da sluša Tvorca i karakteristika Ne-Akcija se pretvara u lenjost, što automatski znači nesaradnja sa planovima Bića, tako da se karakteristika ravnoteže gubi. Karakteristika ravnoteže je uvek bila značajna, jer je znala kada treba Biće da stupi u akciju, a kada da bude uzdržana.

Civilizacija je uništena uraganima kada su Hiperborejci počeli da se bore među sobom. To je bila kazna.

Kasnije, preživeli Hiperborejci se spuštaju južnije, te od njih nastaje nova civilizacija Lemurija. Dakle, Hiperborejci, naši preci, bili su druga ljudska rasa na planeti proizašla iz prve rase protoplazmatičnih ljudi ili entiteta.

Treća rasa Lemurijanci

Logično je pretpostaviti da je od ostatka Hiperborejaca nastala treća rasa Lemurijanaca.

Lemurijanci su takođe živeli na ogromnom kontinentu koji se nalazio gde je sada Tihi okean. Lemurijanci su bili visoki od četiri do pet  metara. Gradili su kiklopska zdanja. Ova rasa, na svom početku, bila je androgina i imala je izvanredne moći. Znali su kako da oslobode oluje, uragane, zemljotrese ili da zaustave bes ovih elemenata. U tom periodu, nešto kasnije, ostvarila se podela na suprotne polove . U samom početku Lemurija je bila u zlatnom dobu i kaže se kako je „Adam bio sam u Raju i da je bio po liku i obličju kao Bog na zemlji”. Tako da, sigurno, androginski Lemurijanac je imao izvanredne božanske moći. Sam on, budući da je androgin, samooplođavao se. Njegovo telo proizvodilo je ovulume koji su bili oplođeni sopstvenom prirodom. U ovome je intervenisala kreativna imaginacija (koja je ženska karakteristika) i volja (koja je muška). Fetus se razvijao u onome što mi danas nazivamo nožni listovi. Zanimljivo, i danas, muškarce veoma mnogo privlači list ženskih nogu, jer je sigurno da se u našoj memoriji još čuva uspomena o tim događajima. Kasnije dogodila se podela na suprotne seksualne polove. Tu je bio početak rađanja Lemurijanca sa različitim polovima: muški i ženski. Ovo je momenat u kojem nam Biblija kaže da je Bog uspavao Adama (androginog Lemurijanca) u dubokom snu, pa je izvadio Evu iz njegovih rebara. Ova simbolička priča nije neki fakat koji se dogodio preko noći. Ovo odvajanje suprotnih polova ostvarilo se tokom vekova. Tragovi ovog odvajanja prisutni su u našem telu. Možete primetiti da su bradavice kod muškaraca rezultat atrofija dojki i ženski klitoris je takođe atrofija falusa. Svi imamo ženske i muške hormone u našem telu. Lemurijanci su mogli da opažaju  svojim očima 450.000  tonova boja. Mi opažamo samo onih sedam glavnih boja, izvedenih iz prizme i kombinacije koje sa njima činimo. Život Lemurijanca trajao je 1.500 godina i nisu se bojali smrti, zbog toga što su mogli da zapažaju sve dimenzije prostora. Kada bi neko trebao da umre, sam bi sebi iskopao raku, ispružio bi se i napustio bi telo i otišao bi svojom Dušom u višim dimenzijama prostora. Rodbina bi ga pratila pozdravljajući se sa njim za vreme dok bi ovaj ulazio u paralelne Univerzume.

Kada je taj kontinent dostigao gvozdeno doba  uništili su ga vulkani, koji su se svugde pojavljivali i bacali lavu preko onih lemurijanskih gradova. Kasnije su zemljotresi potopili taj kontinent i njegovi se trgovi nalaze na dnu Tihog okeana. Ovde je važno napomenuti da u razvoju rasa postoje četiri epohe: zlatna, srebrna, bronzana i gvozdena. Gvozdena je očigledno završna i za nju se kaže da se u tom periodu Bogovi povlače. U ovom periodu ljudsko biće počinje već da vodi ratove, stvara koncepte domovine i zastave i deli zemlju stvarajući granice.

Četvrta rasa Atlantiđani

Antlantida je bila kontinent koji se prostirao između Amerike i Evrope. Taj je kontinent bio ogroman i bio je sastavljen iz velikih kraljevina. Stas Atlantiđana bio je oko tri metra. Oni su imali veliku civilizaciju, dostigli su da razviju nauku kakvu mi, iz rase Arija, nismo u stanju ni da je predvidimo. Atlantiđani su imali kapacitet da grade robote u kojima su unosili elemental, tj., evolutivnu Dušu neke životinje ili biljke, sa prethodnom dozvolom od strane Božanskih hijerarhija, pa je dotičan robot imao sopstveni život.  Kada su Atlantiđani želeli da se upoznaju sa svojom istorijom stavljali su na glavi kacigu i ova je direktno prenosila u pameti i u mozgu ono što su želeli da znaju. Posedovali su vehikle koji su mogli da se kreću na zemlji, na vodi, pod vodom i u svemiru. Atlantiđani su imali veoma moćne svemirske brodove sa kojima su istraživali naš Sunčev sistem, a mi smo stigli samo do Meseca i to sa velikim problemima, smrtnim slučajevima, svemirskim neuspesima, itd. Stvarno smo smešni ako se uporedimo sa onim što su Atlantiđani mogli.

Propast Atlantide

Kada se pojavilo gvozdano doba kod Atlantiđana oni su već poznavali nuklearnu energiju. Ulice Atlantide bile su osvetljene sa lampama koje su funkcionisale uz pomoć nuklearne energije.Proizilazi da su postojali ratovi između kraljevina Atlantide sa upotrebom nuklearne energije. U tim vremenima Atlantiđani su bili veoma degenerisani i pošto su mešali magiju i nauku, činili su grozne stvari, kao što je mentalno stvaranje monstruma kojeg bi posle kristalizirali u fizičkom planu, pa mu zatim unosili krv. Postojale su kraljevine kao ona u kojoj je kraljica bila po imenu Ketabel (ona tužnih sudbina) i koja je praktikovala podmlađivanje, izvlačeći vitalne fluide i hormone sugrađanima svoga kraljevstva, da bi tako održavala mladost, tokom mnogih godina. Zatim je, nesrećnikov leš, bio bačen gomili ljudi da ga pojedu, jer su već spali u kanibalizam. Nuklearna energija i dolazak planete Herkolubus ubrzali su potapanje Atlantide. Ovo je potapanje ostalo zabeleženo u svim sakralnim tekstovima našeg sveta kao poznati Univerzalni (Opšti) Potop. A znameniti biblijski Noje zvao se u stvarnosti Manú Vaivasvata. Ova ličnost je predosećala potapanje Atlantide i zajedno sa nekim mudracima, koji su pripadali društvu zvanom Akaldán, počeli su da organizuju odlazak ka novim zemljama, za koje je on znao da neće biti potopljene zemljotresima koji su se približavali. Od ovih putovanja  pojavile su se kasnije kulture i koje su se ustanovile u Egiptu, Indiji, Kini itd. Na kraju, niz zemljotresa su dovršili potapanje tog kontinenta o kojem su govorili egipatski sveštenici iz Platonovog grada Saisa, te je ovaj napisao sve što mu se pričalo, u svome delu Timaios.

Razne primere o ovoj kataklizmi nalazimo u mitologiji. Kod Grka Atlas je sin titana Iapeta i nimfe Climene, a brat Prometeja. Atlas se borio uz titane protiv olimpijskih bogova. Bio je zbog ovoga kažnjen i osuđen da zauvek nosi, na svojim plećima, Zemlju i Nebo. Figura Atlasa koji nosi Zemlju, bila je korišćena za korice prvih kolekcija mapa i kasnije, danas, svaka kolekcija mapa nosi njegov naziv, odnosno Atlas. Ako pratimo na primer lingvističku sličnost reči “Atlas”, videćemo da veoma mnogo liči na “Atlantida”. Kako bi bolje razumeli, možemo podeliti izraz “Atlantida” ovako:ATL-ANTIDA; na jeziku Nahuatl, ATL znači VODA, a mi danas znamo da je  Atlantida potopljena pod vodom.

 

Govoreći o rasama nikako ne smemo zaboraviti da napomenemo da svaka rasa ima sedam podrasa i zatim nestaje sa površine Zemlje, ostavljajući za sobom preživele, kako bi procvetala druga rasa, koja će da je zameni.

 

Mi danas

Kao što rekoh u prethodnim redovima u gvozdenom dobu Bogovi se povlače, to je zalazak svetlosti i čovek zaboravlja sve božanske, etičke, moralne i duhovne principe. Čovek se u gvozdenom dobu, pretvara u intelektualnu životinju, u lukavog čoveka, drugačije rečeno u individuu sa puno intelekta i malo ljubavi. Mi, rasa Arijevaca, upravo se nalazimo u tom dobu.  Nema sumnje da će nakon propasti naše civilizacije ipak preživeti određeni broj ljudi i nastati neka nova civilizacija.

 

psihologijasmisla