Psihologija

Vladeta Jerotić-Stomačna grizlica i psiha


Još od vremena kada je Franc Aleksander, poznat američki psihijatar i u neku ruku tvorac psihosomatske medicine, kao prvi ukazao (1934) na psihodinamičnu povezanost kod „čiraša“, bolesnika sa grizlicom želuca i dvanaesgopalačnog creva, veza između ove stomačne grizlice i psihičkog stanja bolesnika postala je lekarima jasnija a laicima pristupačnija. Od toga doba do danas izvršeno je više vrlo temeljnih pouzdanih naučnih ispitivanja na više desetina hiljada bolesnika sa stomačnom grizlicom, tako da se može reći, gotovo sa punim pravom, da je ova bolest, između drugih tzv. psihosomatskih oboljenja, najbolje proučena.

U ovom našem pregledu novijih ispitivanja (kojima prilazim prvenstveno kao psihijatar i psihoterapeut) nećemo se baviti konstitucionalnim, naslednim, hormonalnim, histološkim i biohemijskim činiocima, ne zato što oni ne bi bili značajni u nastanku stomačne grizlice, već što smatramo da je psihički činilac ipak pretežniji i što ova istraživanja pre spadaju u oblast ili čistih psihosomatičara ili internista.
Biće najpre zanimljivo da se osvrnemo na teorije o nastanku „čira“ u stomaku i tipovima ličnosti kod kojih se ovaj „čir“ najpre pojavljuje, koje su izneli najpoznatiji i najpriznatiji psihijatri, psihoterapeuti i psihoanalitičari u skoroj prošlosti.
Prema Aleksanderu, osnovni problem „čiraša“ jeste nerešen problem zavisnosti, odnosno nezavisnosti. Dok se spolja gledajući „čiraš“ ponaša i sebe smatra za vrednog, aktivnog i produktivnog čoveka, ambicioznog i častoljubivog, spremnog da pomogne drugama i da preuzme svaku odgovornost, u svome nesvesnom on zauzima suprotan stav: intenzivno čezne za ljubavlju i priznanjem, zavisnošću i pomoći. Usled ovakvog sukoba između svesnog i nesvesnog stava pacijenta koji se proteže godinama i decenijama, kod ovoga ne može da dođe do neophodnog emotivnog rasterećivanja u bilo kome vidu (ako pokuša da bude agresivan oseća grižu savesti koja pojačava stomačne tegobe), što dovodi do trajne uzbuđenosti parasimpatičnog ogranka vegetativnog nervnog sistema. To opet prouzrokuje hroničnu nadraženost vegetativnim živcima snabdevanih organa, u slučaju o kome raspravljamo želuca ili dvanaestopalačnog creva, na kome se onda posle početnih funkcionalnih smetnji pojavljuju organske morfološke ozlede.
Zanimljivo je da se uz ovu Aleksanderovu teoriju ukaže na dosta poznatu i raširenu psihološku pojavu tzv. komplementiranja ili dopunjavanja kojoj podležu delovi našeg nesvesnog i svesnog bića koji samo u integralno povezanoj i zreloj ličnosti funkcionišu relativno celovito. U mnogobrojnim drugim slučajevima svako naše upadljivo svesno ponašanje, kao što je, na primer, preterana potreba za važenjem i isticanjem ili preterana potreba da budemo dobri i pažljivi, proizilazi iz nekog suprotnog stava u nesvesnom, dakle, u konkretnom primeru, iz osećanja bespomoćnosti i inferiornosti, ili neke skrivene i potisnute agresije, čak mržnje prema određenoj bliskoj osobi.
Neoanalitička škola Šulc-Henkea (Shultz Hencke, 1951) naglašava značaj povezivanja raznih doživljaja u ranom detinjstvu sa određenim pokretima organa u različitim fazama razvoja u tom dobu. Svaki afektivni doživljaj u detinjstvu, takoreći, nalazi odmah i svoje telesno pražnjenje; dete već rano uči da se koristi „organskim jezikom“ nekog određenog organa, u ovom slučaju stomaka ili, u širem smislu, želudačno-crevnog trakta. Iako u toku telesnog i psihičkog sazrevanja čovek postepeno uči da obuzdava i na drugi način, a ne samo telesnim, svoje afekte, uvek je moguće da u odraslom dobu, usled neke dugo ponavljane napete afektivne situacije, koja može dolaziti spolja ili iznutra, nastupi neka vrsta „vraćanja unazad“, resomatizacije afekta, koji sada opet koristi nekadašnje puteve pražnjenja preko organa i to opet onog koji je već u detinjstvu „izabrao“ kao „mesto manje otpornosti“.

Surovija je, ali zbog toga možda ne manje istinita, teorija Melanije Klajn (Melanie Klein, 1955) po kojoj su stomačni bolesnici agresivno-sadistički prema svojoj najbližoj okolini (ovo je pre svega njihov nesvesni stav), introjektujući omrznuti objekat u sebe, povlačeći u isto vreme svoj libido s objekta na svoje telesno-Ja, opterećujući ga ovako dvostruko. Ovakvi bolesnici, jednostavno izraženo, „gutaju svoju mržnju“, tj. pounutrašnjuju svoj konflikt i sada „jedu svoj organ“. Po Melaniji Klajn, „izbor“ stomaka za ovakav patološki dinamičan razvoj odigrava se vrlo rano, u pregenitalnoj, destruktivnoj fazi deteta, usled početnog introjiciranja objekta.
Ovakvom razvoju događaja pogoduju (kao i uvek?) greške roditelja u vaspitanju.
Sas i njegova grupa saradnika unekoliko je potvrdila postavke M. Klajn, dokazujući na brojnim pacijentima da je pojačano lučenje želudačne kiseline bilo, manje proizvod neke specifične konfliktne situacije, a više izraz afektivnog stanja besa i ljutnje. Ova emotivna stanja preko „regresivne inervacije“ vagusa (mešovit živac koji oživčava trbušne organe) dovode do hipersekrecije kiseline. Osim često ponavljanih doživljaja mržnje, besa i ljutnje, neki drugi autori (Mal) naročito ističu hronično stanje straha kao mogući uzrok nastajanja stomačnih smetnji.
Engel (1962) i Brojtigam (1973) su proširili i produbili nekadašnju Aleksanderovu teoriju o konfliktu „zavisnost-nezavisnost“ stomačnih bolesnika, naglašavajući da osim presudne veze deteta sa majkom i loših iskustava koje je sa njome imalo, u odraslom dobu, posle ovakvog iskustva, gubitak voljenog objekta predstavlja poslednji kamičak koji je pao u prepunjenu čašu vode. Ovaj gubitak ne mora da se odnosi samo na određenu osobu niti on mora da bude smrt te osobe. Svako osećanje bespomoćnosti koje prati takve ljude pri otcepljivanju od neke zajednice, grupe ili svoje zemlje, bilo da je ono nastupilo voljom i odlukom drugih (udaljavanje iz radnog kolektiva, partije, porodice), ili svojom odlukom (ekonomsko emigriranje), čest je povod prvom pojavljivanju stomačne grizlice.
Najzad, Overbek i Bibl (1975), na osnovu dugogodišnjeg iskustva u radu sa bolesnicima na Psihosomatskoj klinici u Gisenu (SR Nemačka), pokušali su sa klasifikacijom ulkusnih bolesnika na sledeći način:
I grupa – to su psihički „zdravi“ ulkusni bolesnici. Moguće je da ljudi sa dobrim funkcionisanjem Ega i stabilnim odnosom prema objektima, pod izuzetnim okolnostima jakog psihosocijalnog opterećenja, usled regresije Ega i resomatizacije, pri izvesnoj dispoziciji želuca obole od „čira“ u smislu jednokratne psihosomatske reakcije.
II grupa – to su „čiraši“ karakter-neurotičari. Ovi ljudi, sa hroničnim oboljenjem stomaka, pokazuju spolja pseudonezavisan položaj (kao reakcionu formaciju) i uz ogroman napor, koji ide sve do „nervnog sloma“, pokušavaju da održe svoj položaj i ugled a pri tom pokazuju crte ozbiljne neuroze opsesivnog i depresivnog tipa.
III grupa – jeste grupa sociopatskih bolesnika sa grizlicom stomaka. Slabog Ega, pasivno-zavisni, veoma upućeni na jača lica u svojoj okolini, ovakvi pacijenti se ponašaju „parazitski“ u društvu, ostaju na oralnim konfliktima i pritom kveruliraju (tužakaju se) zbog svake i najmanje uvrede postajući tako sve više asocijalni.
IV grupa – „psihosomatski čiraši“ su ličnosti siromašne fantazijom, rigidne i stereotipne u svakodnevnom životu, bojažljive i uplašene pred svakom promenom, cepidlake i preterano savesne, koji ističu „principe“ svojoj okolini, zamerajući i koreći svaku nemarnost i opuštenost.
Ovoj grupi je u mnogo čemu bliska i poslednja, V grupa, „normopatskih“ bolesnika, koji se odlikuju preteranom prilagođenošću društvu, iscrpljujućim društvenim aktivnostima i autodestruktivnom aktivnošću organa, koja često dovodi do krvavljenja ili prskanja grizlice.
Naveli smo najpoznatije i najprihvatljivije teorije o nastanku „čira“ u stomaku, kao i najčešće profile ličnosti takvih bolesnika. Bez obzira kojoj grupi „čiraš“ pripadao, psihički činilac je presudan kako u nastajanju tako i u održavanju grizlice. Iako ne mislimo da je buduća sudbina svakog od nas, pa i „čiraša“, zapisana već u prvim godinama detinjstva usled raznovrsnih trauma i lišavanja, moramo priznati da se mnogo šta duboko ureže ne samo u naš karakter već i u naše organe još u detinjstvu. U svakom slučaju, odrastao čovek raspolaže u sebi mogućnostima da traume i lišavanja iz detinjstva ispravi. Ako je mnogo hroničnih ulkusnih bolesnika, nije mali broj ni onih koji su na razne načine, promenom svoga životnog stava, psihoterapijom, medikamentima ili spontanim izlečenjem prestali zauvek da budu bolesni.

4 mišljenja na “Vladeta Jerotić-Stomačna grizlica i psiha”

      1. Ove budalastine sam citao poodavno ali sam takodje analizirao da su to budalastine sad kad se zna da cir-grizlicu izaziva bakterija za koju sad ima lijeka. I dosta pisologije . Ali bog posla covjeka koji otkri da je to bakterija i preko njega posla I lijek

      2. Nikada mi neće biti jasno zbog čega pojedini ljudi dolaze nepozvani i omalovažavaju tuđ rad? Ako ti je dosta psihologije i ne prihvataš mišljenje jednog od naših najboljih psihijatara i psihosomatičara, šta radiš ovde? Na pogrešnom si mestu. Pozdrav.

Ostavite odgovor na psihologijasmisla Odustani od odgovora

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s