Antoni de Melo-Buđenje

Duhovnost znači buđenje. Većina ljudi, iako toga nije svesna, spava. Rađaju se spavajući, žive spavajući, žene se i udaju spavajući, spavajući odgajaju svoju decu, i umiru spavajući, a da se nikada ne probude. Nikada ne upoznaju draž i lepotu te stvari koju zovemo ljudskim bivstvovanjem. Znate, svi mistici – katolici, hrišćani, nehrišćani, bez obzira na to koju teologiju zastupaju, bez obzira na to koje su veroispovesti – svi se slažu u jednoj stvari: da je sve u redu, sve je u redu. Iako je svuda nered, sve je u redu. Zaista čudan paradoks. Ali, na žalost, većina ljudi nikada ne shvati da je sve u redu zato jer spavaju. Muči ih noćna mora.

Prošle godine čuo sam na španskoj televiziji ovu priču o jednom gospodinu koji je kucao na sinovljeva vrata. „Jaime“, kaže, „probudi se!“ Jaime odgovara: „Ne želim ustati, tata.“ Otac viće: „Ustani, moraš ići u školu!“ Jaime kaže: „Neću ići u školu.“ „Zašto ne?“ upita otac. „Postoje tri razloga.“ reče Jaime. „Prvo, zato što je to tako dosadno; drugo, zato jer me deca zadirkuju; i treće, zato jer mrzim školu.“ A otac odgovara: „Čuj, ja ću ti reći tri razloga zašto moraš ići u školu. Prvo, zato što je to tvoja dužnost; drugo, zato što imaš četrdeset i pet godina; i treće, zato što si direktor.“ Probudite se, probudite se! Odrasli ste. Preveliki ste da biste spavali. Probudite se! Prestanite se igrati sa svojim igračkama.

Većina ljudi reći će vam da bi želeli izaći iz dečjeg vrtića, ali nemojte im verovati. Nemojte im verovati! Sve što žele da učinite za njih je da im popravite njihove polomljene igračke. „Vratite mi moju suprugu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“ To je ono što žele – žele nazad svoje igračke. To je sve što žele. Čak i najbolji psiholozi će vam to reći, da ljudi u stvari ne žele ozdraviti. Ono što žele je olakšanje, ozdravljenje je tegobno.

Buđenje je, naime, neugodno. U krevetu vam je lepo i udobno, buđenje vas razdraži. To je razlog zašto mudar guru nikada neće pokušati probuditi ljude. Nadam se da ću ovde mudro postupiti i da vas ničim neću pokušati probuditi ako spavate. To zaista nema nikakve veze sa mnom, čak i ako ću vam ponekad reći: „Probudite se!“ Moj posao je da se bavim svojim stvarima, da plešem svoj ples. Ako ćete od toga imati koristi, dobro, ako ne, šteta! Arapi bi rekli: „Kiša je svuda jednaka, ali uzrokuje da u močvari raste trnje, a u bašti cveće.“

O pravilnoj vrsti sebičnosti

Prva što bih želio da shvatite, ako se zaista želite probuditi, je da se ne želite probuditi. Prvi korak ka buđenju je da budete dovoljno pošteni da sebi priznate da vam se to ne sviđa. Ne želite biti srećni. Želite mali test? Da vidimo. Trajaće tačno jednu minutu. Možete sklopiti oći, ali ne morate, nije važno. Mislite na nekoga koga jako volite, nekoga ko vam je blizak, nekoga ko vam puno znači, i u mislima recite toj osobi: „Radije bih bio srećan, nego da imam tebe. Kada bi mogao birati, bez sumnje bih odabrao sreću.“ Koliko vas je mislilo da ste sebični kada ste to rekli? Čini se mnogi. Vidite kako su nam isprali mozgove? Vidite kako su nam isprali mozgove da mislimo: „Kako mogu biti tako sebičan?“ Ali pogledajte ko je sebičan. Zamislite da neko vama kaže: „Kako si mogao biti tako sebičan da odabereš sreću umesto mene?“ Zar onda ne biste odgovorili: „Oprosti, ali kako ti možeš biti tako sebičan da od mene zahtevaš da odaberem tebe umesto sopstvene sreće?!“

Neka žena ispričala mi je jednom kako je, kada je još bila dete, njen rođak, isusovac, vodio duhovne vežbe u isusovačkoj crkvi u Milwaukeeju. Svaki nagovor započinjao je rečima: „Test ljubavi je žrtva, a mera ljubavi je nesebičnost.“ Krasno! Pitao sam je: „Da li biste želeli moju ljubav po cenu moje sreće?“ Odgovorila je: „Da.“ Nije li to čudesno? Zar to ne bi bilo divno? Ona bi volela mene po cenu svoje sreće, a ja bi voleo nju po cenu svoje sreće, i tako bismo imali dvoje nesrećnih ljudi, ali – živela ljubav!

Želeti sreću

Govorio sam o tome da ne želimo biti srećni, ili tačnije: ne želimo biti bezuslovno srećni. Spreman sam na to da budem srećan ako budem imao ovo i ono, i ono treće. Ali to je isto kao kad bismo svom prijatelju, ili Bogu, ili bilo kome rekli: „Ti si moja sreća. Ako te ne dobijem, odbijam biti srećan.“ Kako je to važno shvatiti. Ne možemo zamisliti sreću bez tih uslova. Upravo tako. Ne možemo zamisliti sreću bez njih. Naučili su nas da svoju sreću polažemo na njih.

To je dakle prvo što moramo učiniti ako se želimo probuditi, što je isto kao i da kažemo da želimo ljubav, da želimo slobodu, da želimo radost, mir i duhovnost. Pod tim vidom duhovnost je najsvrsishodnija stvar na celom svetu. Izazivam vas da se, ako možete, setite što je to svrsishodnije od duhovnosti kako sam je opisao – ne poniznost, ne pobožnost, ne vera, ne obredi, nego duhovnost – buđenje, buđenje! Pogledajte kako su ljudi svuda jadni, usamljeni, u strahu, zbunjeni, kako u svojim srcima trpe od unutrašnjih i spoljnih sukoba.

Zamislite da vam neko pokaže način kako da se svega toga otarasite. Zamislite da vam neko pokaže način na koji ćete zaustaviti to užasno rasipanje energije, zdravlja i osećanja koja se javljaju zbog tih sukoba i zbrke. Da li biste to želeli? Zamislite da nam neko pokaže način na koji bismo mogli zaista voleti jedni druge, biti u miru, živeti u ljubavi. Možeš li se setiti bilo čega svrsishodnijeg? Ali, umesto toga, ljudi misle da su veliki poslovi svrsishodniji, da je politika svrsishodnija, da je nauka svrsishodnija. Od kakve je koristi poslati čoveka na mesec, ako ne možemo živeti na zemlji?

Odlomak iz knjige „Buđenje“