Sećate li se kako ste se dok ste bili dete zabavljali zamišljajući razne želje. Mi smo to radili obično u grupi i onda bi neko upitao ostale: “Kad bi mogla da vam se ispuni svaka želja, šta biste poželeli?” Četvorogodišnjak bi rekao nešto ovako: “Punu kutiju sladoleda!”
Godinu dana stariji od njega je veštiji i kaže: “Ja želim da imam poslastičarnicu, tako da mogu da jedem sladoled kad god poželim!” Onaj četvorogodišnjak pomisli: “Uf, kako se ja nisam toga setio!” Ali onda šestogodišnjak kaze: “Ja bih voleo da imam milion dolara i kupim sebi sve što mi padne na pamet!” Dvojica mlađih škrgucu zubima: “Jao, to je još bolje!” Sedmogodišnjak je još lukaviji i, naravno, pošto ima više iskustva u ovakvoj igri, čeka da bude poslednji koji će se izjasniti: “Ja bih zeleo da mi se ispuni milion želja!”
Oni mlađi od njega shvataju da su svoje želje protraćili na sitne stvari: “Ah, trebalo je da i mi poželimo milion želja!” Ovo je igra koju i većina ljudi igra u svom životu. Buda je, međutim, poput onog najmudrijeg u toj grupi dece. On kaže: “Ja bih želeo da nemam više želja!” I to je zaista genijalno. Jer, želeti nešto znači da nam nešto nedostaje. “Ako ništa ne nedostaje, nema ni želja” i, ako to razumete, “ukoliko nema želja, ništa nam ni ne nedostaje.” Razmislite o tome.
Bhikkhu Sona, The Wishing Game
Vaše mesto duhovnosti 