Heraklit i Učenje o vatri

Heraklit govori o jedinstvu svih bića, koja su u stalnoj promeni. Svet je pun suprotnosti, a sve je u kretanju: nema nepromenjivog bitka. Formula koja sažima njegovo učenje (koje je dijalektičko) je „Sve teče, sve se kreće“ (Παντα ρει και ουδεν μενει). Ova izreka izražava jednu od glavnih misli Efežanina–da se celokupna stvarnost nalazi u stalnom toku, stalnim promenama. Pri tom sve postaje iz jednog, a iz svega opet jedno. Sve se kreće, sve se neprestano menja, stvari nastaju, menjaju se i propadaju, i zato, ako tražimo ono što je ipak stalno i što je počelo prirode ne treba da gledamo u pravcu materija koje su promenjive, nego u pravcu pravila po kojima se ta promena dešava. Stvarnost, nastala borbom suprotnosti, u večnom je procesu postajanja. Stvari spoznajemo tek po njihovim suprotnostima.

Borbu suprotnosti shvata kao suštinsko značenje za bivstvovanje jednog. Jedno postoji u napetosti suprotnosti. Stvarnost je jedno i mnoštvo. U jednom je sve usklađeno. Bog je dan–noć, sitost–glad, rat–mir, sve suprotnosti. Bogu je sve lepo, dobro i pravedno, a ljudi jedno drže pravednim, a drugo nepravednim.

Heraklit je uzeo vatru kao simbol postajanja, kao najnestabilniju od svih elemenata. On smatra da je njena toplina počelo života, njena svetlost prožima kosmos, njen plamen preobražava sve s čime se nađe u dodiru, a nezaustavljivi nemir vatre je slika večnog kretanja (postajanja). Takođe, i novac je simbol postajanja, koji neprestano prelazi iz ruke u ruku, ali se isto tako i on menja (razmenjuje) sa svim stvarima i sve stvari s njime.

Za Heraklita vatra je osnovni element. Smatra da je vatra početak i kraj svih stvari za razliku od svojih prethodnika Talesa, Anaksimena i Anaksmandora, koji su prapočelo nalazili u vazduhu. Vatra je simbol večnog kretanja i večne borbe suprotnosti. Osim toga, smatrao je da svet predstavlja poprište stalne borbe suprotnih sila toplog i hladnog, suvog i vlažnog, svetla i mraka. Za Heraklita je kretanje stvarnost, a stabilnost iluzija. Za njega, sve je tok, preobražaj; rat (borba) je „otac svega“; suprotnosti prelaze jedna u drugu i postaju jedno; svet je večno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi. Sveopšti tok i svako pojedinačno biće u njemu ima svoju uzlaznu fazu, „put na gore“, i svoju fazu dekadencije, „put na dole“. Put naniže – rat, borba, potreba. Put naviše – sloga, mir, sitost. Mera je ravnoteža puteva nagore i nadole i na tome se zasniva skrivena usklađenost sveta. Rat, različnost i suprotnosti temelj su sveta. Vatra živi od smrti zraka, a zrak živi od smrti vatre; voda živi od smrti zemlje, zemlja od smrti vode. Dva su procesa kojima se vatra pretvara u sve. Međutim, sam Heraklit je ipak dopuštao da je nešto večno. Ideja večnosti (kao suprotnost večnom trajanju) koja potiče od Parmenida, ne može se naći kod Heraklita, ali u njegovoj filozofiji centralna vatra nikada ne umire: Svet je uvek bio, jeste i uvek će biti večno živa Vatra. Heraklitove misli su uticale na Platona, stoike i Hegela, a i danas su predmet tumačenja.

Heraklit je kretanje pridodavao svim stvarima, večno večnima, a prolazno prolaznima. Njegovi učenici ovo učenje najčešće ističu, kao što je opisano u Platonovom „Teetetu“. Ne možeš dvaput ući u jednu istu reku, jer prema tebi stalno teče nova voda. Kretanje – promena, postojanje, bivanje – nastaje iz napetosti suprotnosti. Čovek se kreće, teži prema onome što nema (student–diploma). Da postoji jedan pol ne bi bilo kretanja. Bivanje i kretanje nije isto. Kretanje iz jednog bića u drugo, iz nebitka u bitak, i obrnuto. Da bi promenio mesto morate negirati prethodno mesto odakle ste došli. Kretanje ne bi bilo moguće ako nema negacije, bez kombinacije bitka i nebitka nema kretanja. Za kretanje je potrebno ništa. I prazan prostor je nešto. Čim imamo bivanje pa nestajanje. Bivanje, nebivanje, bivanje. Čovek živi pa umre. Bivanje je kombinacija. Kreda –> prah, nije više kreda = ništa. Ništa i bitak se prožimaju, prepliću se, plaćaju kaznu. I bitak i nebitak postoje. Isprepleteno nastaje kretanje. To bivanje za njega nije haotično, postoje zakonitosti, ima svoju logiku. Bitak jeste. Nebitak jeste.

Heraklitovo mišljenje da je kretanje osnova prirode je u suprotnosti sa učenjem Parmenida, koji je govorio da je kretanje iluzija i da je sve statično. On zapaža suprotnosti u svetu koje su periodično u skladu, a periodično u neskladu, a upravo te suprotnosti dovode do promena. Za njega je sve relativno – ono što je za nekoga dobro i lepo, za drugoga ne mora biti.