Mitologija

Ulazak u Agartu


Ovo je priča koju je ispričao Maksimilijan Rupert Ditrih Sikorski. Čovek koji je 1938.godine u sklopu nemačke nacističke istraživačke ekspedicije, osnovane od strane poznate nacističke okultne organizacije Anenerbe, istraživao Himalaje.  Istina ili ne, prosudite sami.

Mapa Agarte

„Prilazio sam kapiji nečuvenog grada, na kojoj behu iscrtani simboli i pismena, i koja ne beše od kamena, već od nekog metala, koji je sijao crvenim sjajem. Pređoh rukom preko njegove hrapave, mnogim linijama izbrazdane površine i pomislih kako je ovaj zid drevan, hiljadama godina star, mnogo stariji od svega što sam video u životu. Zakoračih u senku, prođoh ispod luka kapije i tog časa zanemih od čuda. Preda mnom je stajao čovek, neobične visine, možda čitava dva hvata, duboko usečenih crta lica, sa dugom ali retkom, tamnom kosom, pomalo nalik na severnoameričkog Indijanca. Instinktivno, ne razmišljajući o tome, zavukoh ruku u džep kožne jakne i opipah hladnu dršku „valtera“.

Stajao sam ispred njega, zaboravljajući da se pomerim ili da ga oslovim. Gledao sam netremice u to lice, koje je na bledoj svetlosti imalo neku neprijatnu, sivo-žutu boju. Video sam potom kako pomera usne, a zatim mi do svesti dopreše reči koje je izgovarao tiho, saginjući se kako bih mogao da ga čujem.

Nehotice ustuknuh korak ili dva. Ono što mi je saopštio, bilo je otprilike sledeće:

„Biće da je prošlo pola veka, ili možda više, kako nijedno ljudsko biće nije kročilo u podzemno kraljevstvo, u Agartu.“

Podzemno kraljevstvo, Agarta…

Gledao sam svojim očima ono za šta sam oduvek mislio da je mit, praznoverica o kojoj sam dotad slušao od tibetanskih monaha. Setio sam se barona Ungern-Šternberga, koji je tri puta slao mladog princa Puciga da je traži. Setio sam se i tolikih drugih, koji su o Agarti govorili sa mnogo zanosa, slikajući je neverovatnim bojama, među njima i jednog od mladih ideologa Anenerbe. Samo što ovo što sam sada gledao nimalo nije podsećalo na njihove fantazije.

Rekoh mu da je to što sam se ovde obreo posledica slučaja, lošeg spleta okolnosti i da ću smesta napustiti Agartu ukoliko mi pokaže izlaz, a da ću tajnu zauvek sačuvati za sebe. Neznanac mi rukom pokaza da pođem naporedo s njim, iz grudi džina začuh nešto nalik na potmuli smeh, i on, učini mi se s naporom, polako reče, kao da govori detetu:

„Niko ne dospeva u Agartu bez poziva… bez poziva Kralja sveta, i niko podzemno kraljevstvo ne napušta bez njegove dozvole.“

Pomislih da sam njegov zarobljenik a da je oružje koje sam još posedovao krajnje sredstvo, kome uvek mogu pribeći.

Dok smo koračali ulicom, videh ogromne kuće od tamnog mermera, potom neko monumentalno zdanje nalik na akropolj sa karijatidama, i potom nešto što je ličilo na hram, za koji sam odjednom pouzdano znao da je to Mesečev hram i da leži u samom srcu grada. Videh nekoliko senki podjednako visokih ljudi, koje zamakoše za ugao brzo kao uhode i osetih neizmernu usamljenost, skoro pustoš koja je vladala u tom gradu skrivenom tako duboko u utrobi planine. Biće da sam se nalazio najmanje deset ili možda dvadeset hiljada stopa ispod površine Zemlje. Ali, sve što sam gledao oko sebe odavalo je isti utisak zapuštenosti, žalosne ostavljenosti, kao da je, posle hiljada i hiljada godina, iznenada bilo prepušteno samo sebi, neizbežnom propadanju…

Umalo ne padoh preko ruševine nekog zida, gomile kamenja i šuta ostavljenog na putu. Neznanac otvori rukom vrata od gvožđa, ili nekog skoro crnog metala, i mi počesmo da se penjemo spiralnim stepenicama jedne visoke kule, gde su na odmorištima tinjala slaba svetla, nalik na bledi plamen, koji nam je jedva omogućavao da se putem ne spotaknemo…

Podzemni grad

Popeli smo se na vrh sa zupčastim bedemom, nagnuh se preko parapeta i najpre videh krajolik s one strane niskog nasipa: polja blede trave, koja kao da su bila satkana od svile, potom šume od paprati i četinara, ili nekog drugog, sličnog rastinja. Ponegde videh čopore životinja sličnih tapirima i lamama, ali sve to se rastvaralo u istoj, žutoj svetlosti, u nekoj sivoj polutami; voda kanala, reka i jezera zato beše crna i presijavala se na površini. A onda se okrenuh panorami grada, u prozirnoj magli, sa kupolama i stotinama izvijenih tornjeva s teškim, masivnim vratovima.

Na ulicama opet videh iste senke, ali ih, sve u svemu, nije bilo više od desetak: ljudi približno iste visine kao i moj domaćin, odeveni u duge tunike ili haljine od kože, za koje s te udaljenosti nije moglo da se kaže kojeg su pola. Pa ipak, učini mi se da sam u jednom trenutku opazio ženu nadnaravne lepote, koja me podseti na boginju, i ja nehotice promrmljah „Atina“. Ulice su se nizale geometrijski, pod pravim uglom, pune dugih i mračnih senki, podsećajući na one koje baca večernja svetlost.

Sećam se da sam udisao hladan vazduh, ovde na vrhu kule, gde najednom osetih da duva povetarac, koji, međutim, nije donosio svežinu. Beše to ustajali, hladan, vlažan vazduh pećina, spilja, mračnih pukotina u kamenu. Pomislih kako nad našim glavama počiva neizmerna masa stenja, i zbog toga najednom osetih teskobu. Mislio sam na to kako sam ovde živ zakopan i da možda više nikada neću videti Sunce, ni zvezdano nebo nad sobom. Obuzme me neka malaksalost, i možda bih pao na kameni pod da mi u tom času moj domaćin nije pružio pehar, iz koga otpih nekoliko dugih gutljaja. Tečnost je imala gustinu i ukus krvi i, takođe, podsećala je na oporo i teško vino. Pomislih na somu Veda ili haomu Aveste, a istog časa osetih kako mi blagotvorno piće krvotokom prodire u srce. Tada, najednom, poverovah da umirem.

Senka zore

Probudih se u zoru sledećeg dana, u zoru uklete zemlje koja se nazivala Agartom.

Kažem „zora“, ali to je bila samo utvara, senka, ideja zore, nalik na one senke koje se vide u Platonovoj pećini, a ne zora kakva zaista postoji na površini Zemlje.

Bledo sunce, koje je prošlog dana prosijavalo kroz oblake i maglu, sada je imalo nešto jači sjaj; zatim je usledila sitna kiša, predeli su se rastvarali u istoj, bolesnoj izmaglici.

Neznanac mi reče da je njegovo ime Mani; da je, kao i svi stanovnici Agarte, star stotinama ili hiljadama godinama, i da njegovo trajanje ne može da se poredi sa običnim ljudskim trajanjem. Sa ljudskog stanovišta, on je bio besmrtnik; sa stanovišta Drevnih, njegov život nije više nego jedan tren.

„Ko su Drevni“, upitah, sa zebnjom osluškujući svoj glas, „a ko su Besmrtnici?“

„Ko su Drevni?“, ponovi on. Njegov glas je zvučao beizražajno, mehanički, nalik na glas robota, mašine.

„Bogovi, demoni, vanzemaljska bića, kosmičke sile ili entiteti, bez imena i osobina, svejedno, kako god želiš da ih zoveš.“

„Tajanstvena bića, svevideća i sveprisutna, mimo kojih svakim danom prolazimo, ne primećujući ih. Prema nekim, oni leže na dnu okeana, prema drugim, počivaju na vrhovima planina ili duboko u utrobi Zemlje, mnogo dublje nego što leži Agarta. Ja ih nikad nisam video – možeš da pretpostaviš i da su to samo metafore za stvarnost koju reči ne mogu opisati. Nešto više o tome može da ti kaže samo Kralj sveta, ako uopšte pomisli da si dostojan odgovora.“

Došli su neznano odakle

Evo priče koju mi je potom izneo Mani. Ovo je njen smisao, onako kako sam ga sam razumeo, koliko sam mogao da ga razumem, a ne njegove reči.

To je razgovor koji smo vodili tokom mnogih dana i noći, sedeći među senkama na vrhu iste one kule, pod bledim suncem podzemnog carstva:

U početku beše Zlatno doba, i u početku beše čista Misao, koja se ovaplotila u Reč.

Behu Drevni, koji su došli neznano odakle, moćni i suvereni, nezainteresovani za sudbinu životinja pod sobom. Ne znamo da li je njihov dolazak, silazak na Zemlju, nagao i neočekivan, posledica kosmičke katastrofe, ili nekog unapred promišljenog plana. Ne znamo šta su oni uopšte tražili na Zemlji, i da li su to našli. Zašto su ostali ovde? Ne znamo gde – da li na dnu okeana, ili u usijanoj utrobi Zemlje. O tome nešto – možda ne sve – zna samo Kralj sveta. Jedino on može da razgovara sa Drevnim.

Bilo kako bilo, to je početak čoveka, ljudske vrste, nesiguran kao i svaki drugi, jer on, takođe, ima veoma dugu i složenu predistoriju. O njoj se ne govori, zabranjeno je da se govori, ona je predmet kultova i religija, onih prvobitnih, još pre toga misterija, obavijenih velom istinske tajne, koju smrtnik ne može, niti sme da zna. U njenu logiku naprosto nije moguće proniknuti sledeći obični ljudski razum.

Do tog časa, na snazi su bili zakoni evolucije. Otada, njihovom pojavom, vreme dobija novi tok, sasvim drugačiji, suprotan smer. Točak se, neumitno i nezaustavljivo, okreće unazad – na snazi je involucija a ne evolucija; evolucija ljudi-zveri biva zaustavljena, jednom i zauvek, nasuprot njoj se pojavljuje nova ljudska rasa, rasa ljudi-bogova.

Rasa mekih kostiju

Pojava ljudi-bogova Severa u svom telesnom, materijalnom obliku, sa svojim savršenim osobinama, skopčana je s nekom vrstom greške, pada, i ta materijalizacija u početku je bila nepotpuna; ti prvi ljudi će zato, zbog neke vrste telesne slabosti, u predanju ostati upamćeni kao „rasa mekih kostiju“. Pojedini međuoblici, koji im prethode, bića sasvim bliska ili nalik ljudskim, uključujući i pojedine životinjske vrste, možda su samo plod neuspešnih pokušaja da se čovek otelotvori u fizičkom vidu, da se konačno materijalizuje u fizičkom telu.

U početku svog postojanja, ljudi-bogovi nastanjuju krajnji sever planete, Severni pol i okolna područja. To je zemlja večitog proleća, blage klime, čijim stepama krstare ogromna stada goveda, jelena i mamuta. Nepremostive prepreke, planinski masivi i lednici u početku odvajaju dva sveta – Arktogeju od Zemlje noći, koja se odsada naziva Gondvanom.

Ti ljudi-bogovi još ne znaju za smrt i služe se čistom mišlju – mišlju u svom elementarnom i delotvornom stanju, moćnijom od bilo kakve magije ili tehnike – kada budu pribegli tehnici, biće to posledica degeneracije, pada. Njihovo delovanje je ritualno, svaki njihov čin je pre božanski ritual nego običan ljudski život, svakodnevno činjenje.

Prvobitni ljudi – kažemo „ljudi“, ali su oni, očigledno, mnogo više nalik na bogove – govore magijskim jezikom, koji predanje pamti kao „jezik ptica“, iz koga će se potom razviti svi potonji ljudski jezici, što svedoči o statusu koji je još bliži božanskom ili anđeoskom, nego ljudskom u današnjem značenju tog pojma. Iz tog anđeoskog jezika, „jezika ptica“ ili „jezika bogova“, iz njegovih tajanstvenih ritmova i značenja, razviće se sve istinske nauke i znanja, a njegov poslednji odjek je ritmički jezik svetih knjiga i poezija, kada se ona približava svom sakralnom uzoru, a udaljava od profanog. Poezija, u tom uzvišenom značenju, poslednji je trag tog iščezlog i zaboravljenog „jezika ptica“.

Čovek uzdignutih ruku

Taj predstadijum, protofaza istorije, ne označava i stvarnu pojavu ljudi-bogova u istoriji; oni još žive u izolaciji i pojavljuju se ili sporadično, ili samo posredno, uglavnom ne ostavljajući za sobom očigledne, jasne tragove. Oni ne grade civilizacije, već, u svojoj uzvišenoj, božanskoj jednostavnosti, nešto što bismo pre mogli nazvati proto-kulturom – sve potonje kulture posledica su degradacije, kvarenja tog prvobitnog nasleđa. Poneki petrograf, simbol ili runa, urezani u stene, jedini su trag njihovog postojanja. Dva su, među njima, najvažnija: čovek uzdignutih ruku, simbol svitanja i vaznesenja, koji ih seća na njihovo božansko poreklo, i jelen, istinski simbol Severa, životinja ponosno uzdignutih rogova.

Božanska rasa nastanjuje krajnji Sever i ima svoju protivtežu u ljudima-životinjama Juga, Gondvane, naslednicima Lemurije. Oni podižu gradove, nastanjene masama ljudi, i poklonici su ekstatičnih kultova Zemlje, Meseca i noći. Ako među njima postoje kontakti, oni su retki i isključuju mešanje. Svete knjige pamte drevnu zabranu mešanja rasa. Mešanje ljudi bogova Severa, Arktogeje, sa poluživotinjama Juga postaće obeležje sledećeg involutivnog ciklusa, Srebrnog doba, kao posledica novog pada, ili će, prema drugim mišljenjima, upravo mešanjem rasa početi prvi ciklus involucije. Prethodiće mu kataklizma, koja će zauvek zbrisati Arktogeju i promeniti nagib Zemljine ose, prekrivajući njihovu praotadžbinu snegom i ledom, i pokrećući prve talase migracija ljudi-bogova Severa ka Jugu, ka Gondvani.

U početku vremena stoje Prvorođeni – za njima slede Drugorođeni, ljudi srebrne rase – oni su i dalje ljudi-bogovi, ali opadajućih moći, poklonici Meseca, stanovnici Atlantide, rajskog ostrva na severozapadu Atlantskog okeana. Drugorođeni su proizvod genetskog inženjeringa ljudi-bogova nad poluživotinjama Gondvane, ili, možda mešanja ljudi-bogova sa drevnim rasama Lemurije.

Nije, međutim, moguće tačno reći šta se desilo ljudima-bogovima u dodiru sa rasama Juga i njenim civilizacijama na umoru. Iz tog dodira se rađa civilizacija Zapada, koja se naziva i Atlan ili Adland, ali koju ljudska rasa pamti kao Atlantidu, a koju više ne obasjava svetlost Severa i Sunca, već mesečeva svetlost, kao daleki, noćni odsjaj, gde prvotnu radost najzad smenjuju melanholija i umor.

Na početku istorije

Zlatno doba nije znalo za sveštenike, budući da je život sam po sebi tada bio svešten i svet, a ljudi nalik na bogove; lunarno doba rađa žene-sveštenice, koje održavaju svete vatre, a sa njima na Zemlju po prvi put stupa smrt. Život se izopačuje i kvari; pojavljuju se bolesti i starost, koje su samo druga imena za smrt. To je doba izopačenja i pada – s početka neprimetnog, potom sve očiglednijeg i bržeg. Jezik se menja i postaje sve više diskurzivan, što omogućava pojavu nauka, najpre magijskih, i tehnike koja se rađa iz magije. To je, među ostalim, posledica dodira sa životinjskim jezicima Gondvane i njenim izopačenim naukama. Oni stvaraju prvu visokotehnološku civilizaciju na Zemlji, a njeno nasleđe još i danas čuva kraljevstvo Agarta.

Upravo sa Srebrnim dobom počinje istorija u pravom značenju tog pojma. S ostrva na Zapadu kreću prve migracije ljudi-bogova ka Istoku i ka Jugu, kroz topla mora i drugačije zemlje, ostavljajući za sobom jasne i nedvosmislene tragove. Slede ih migracije sa preostalih ostrva zaleđene Arktogeje, stvarajući veoma složenu mrežu ukrštanja i seoba. Javljaju se prve ljudske rase u istoriji. Nove rase pristižu sa Zapada, oličene u skoro savršenom, božanskom ljudskom tipu, čiji će ostaci biti pronađeni u pećinama Kromanjona – rase pomoraca i zemljoradnika, osvajača i ratnika, koje će, gde god da se pojave, menjati zatečene ostatke degenerisanih, umirućih rasa Gondvane.“

Izvor: arktogeja.blogspot.com

1 mišljenja na “Ulazak u Agartu”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s