Simboli Hiperboreje

LAV

Još u istorijsko doba, pre nešto više od dve hiljade godina, lavovi suživeli u Makedoniji. Podatak o tome može se naći kod Herodota; za njegovog života lavovi su živeli u Krestoniji, a to je, otprilike, predeoizmeđu današnjeg Vardara i Strume u severnoj Makedoniji. „Istočno odreke Neste nigde se u Evropi ne može videti lav, i isto tako ni naostalom delu kopna zapadno od Aheloja; pojavljuju se samo u predeluizmeđu ovih dveju reka“ (Istorija, VII, 126). Aleksandar Makedonski je usvojoj mladosti odlazio da lovi ove čudesne i lepe zveri.Podvig, više no drugi dostojan kraljeva i junaka; zadatak da savladanemejskog lava beše prvi od dvanaest koje je Euristej postavio predHerakla. Zver koja je pustošila okolinu grada Nemeje imala je kožu kojunije mogla probiti strela ni raseći mač; bila je čedo čudovišnogTifona, ili Selene, ili Himere i psa Ortra. Da bi savladao nemejskoglava, Herakle je morao da ga zadavi golim rukama, a onda je, samo uz pomoćoštre lavlje kandže, mogao da mu odere kožu. NJu je otada nosio kaoneprobojni oklop – simbol besmrtnosti i neranjivosti – a tešku lavljuglavu kao šlem. Lav, isto tako, simboliše kraljevstvo ili carstvo.Upravo lavovi, vezani gvozdenim lancima, čuvaju ulaz u keltski „Zamakkoji se okreće“, koji je isto što i boravište Kralja ribara ili tajnosklonište Grala iz ciklusa gralskih legendi.Lav, bilo koji lav, jeste arhetip, jer za njega takođe važi ono što jeBorhes rekao za tigra: jedan tigar predstavlja sve tigrove koji su bili isve tigrove koji će biti, jer „jedinka, u njegovom slučaju, jeste čitavavrsta“. Veza između kraljeva i lavova, nema sumnje, jeste i ritualna isuštinska. Kasnije, tokom istorije, kada se običaj lova, zajedno salavovima, gasi, kraljevi postaju samo kolekcionari ovih retkih iegzotičnih zveri. Ne postoji dostojniji poklon za jednog vladara od lava – zatočenog u kavezu – koji će mu biti dopremljen brodom iz neke, hiljadamamilja udaljene, basnoslovne zemlje. Ali, to više nije lav već senka, utvaraove kraljevske zveri. Potom se lavovi sele u oblast heraldike, postajućiskoro obavezan dodatak na kraljevskim i plemićkim grbovima. Izvajane odkamena, izlivene od bronze ili kovane od gvožđa, srećemo ih još i danasna kapijama starih zamkova i velelepnih dvoraca, manje kao simboličkupretnju a više kao sećanje na jedno doba kada je između lavljeg ikraljevskog dostojanstva stajao znak jednakosti.Ne znam da li sledeći doživljaj pripada javi ili slikama kakve viđamo samo u snovima. Bilo je kasno letnje popodne, skoro predvečerje, kad sam,penjući se na Kalemegdansku tvrđavu, poželeo da se popnem na onaj visokiplato s kojeg se vidi ušće Save u Dunav i samo Ratno ostrvo. Sećam se dasam pre toga dugo lutao podzemnim prostorijama tvrđave – u jednoj od njih,pored gomile otpada, nekakvog đubreta ili hrpe šuta, još su ležalauredno poslagana kamena đulad. Posle tih zagušljivih podzemnihprostorija, tesnih prolaza i mračnih hodnika, kakvih ima u svakoj starojutvrdi, a koje podsećaju na grobnice, želeo sam da zakoračim na nekomesto s kojeg ću osetiti širinu pogleda i svežinu vode. Žagor brojnihprolaznika, vriska i cika dece, u letnje veče, nisu mi smetali, naprotiv;bilo je to nešto sasvim različito od memljive i gorde prašine vekova.Beše poslednji čas pred sumrak, kad sunce najjače sija. BedemiKalemegdana dobiše smeđu i zlatnu boju. Ispod jednog od njih, nenaročito visoko iznad naših glava, iznenada ugledah dva lava koji su,otmeno i lenjo, stupali pod suncem.To su bili lavovi iz obližnjeg zoološkog vrta, ali nikakva vidljivaograda nije delila nas od njih. Činilo se da se oni potpuno slobodnokreću, i da je drevna tvrđava, štaviše, njihov prirodni ambijent, a da suoni njen sastavni deo – slika, koja je mogla da se rodi u snovima i koja kaoda je pripadala nekom drugom, bezmalo mitskom vremenu, sasvimrazličitom od našeg.

Najstarije zabeleženo ime današnjeg Beograda je keltsko „Singidunum“;složenica u kojoj „dunum“ označava utvrdu ili zamak, dok je značenje reči„singi“, zasad još uvek nejasno, predmet spekulacija i dovijanja. Premanekim tumačenjima, „singi“ znači lav, pa je, prema tome, značenje imena„Lavlja tvrđava“. Etimologija koja je, bez sumnje, fiktivna, kao itolike druge, ali koja predstavlja ključ za ovaj san.

 

ORAO

Prema grčkom predanju, orlovi su čuvari Zlatnog doba: „iza orlova, čuvara zlata “, kaže Herodot, prenoseći slovo drevne legende,„stanuju Hiperborejci…“ To je zlato prvog i najboljeg od svih, Zlatnogdoba; u toj vedroj legendi, stiču se prvobitnost i sloboda. Ko nikad nijevideo orlov let, u visinama do kojih ne dopiru druge ptice, ko nije čuonjegov radosni i divlji kliktaj, taj ne zna šta je slutnja jednog sasvimdrugačijeg i slobodnog života, koji se vodi van okova materijalnog, ueteru. Više nego bilo koja druga životinjska vrsta – ptica ili zver – orao je u vezi s onostranim.Otuda je on, još od Rima, veliki simbol večitih imperija, bezvremenihcarstava koja se uzdižu nad haosom zemaljskog, kako bi, u svetu prolaznog,smrtnog, nasumičnog i efemernog, postvarila nebeski red. I ne samo što imperijalni orao, od Rima do Vizantije, od Vizantije do ruskog ilisrpskog carskog orla, simboliše istu ideju, već i veliki osvajači iosnivači carstava, po pravilu, nose orlovske crte. Od davnina, „orlovskinos“ je fiziognomski znak, spoljašnje obeležje plemenitosti. „Orlovskipogled“ je neustrašiv jer poseduje moć da razveje sve fantazmeinferiornog dela ljudske psihe. Docnije, kad carstva više ne budu imalapotrebu za takvim ljudima, „orlovski profil“ se javlja samo iznimno.Gradove poseda plebs. U rezidencije i zamkove prodiru gomile, čije crteviše nije moguće opisati. One podsećaju na sve, sem na vreme u kome se odmuškarca zahtevalo nešto više od puke hrabrosti. Hramove zauzimajutrgovci i menjači novca. U palate prodire ološ. Crte lica odličnikapostaju mekše, putene, skoro efeminizirane. „Orlovi“ se povlače u svojaskrovita gnezda, u svoja daleka, planinska staništa – pouzdan znak da jedobu heroja odzvonilo a da je carstvo pošlo putevima dekadencije irasula.Mogućnosti pojedinih životinjskih vrsta izgledaju nam kaopotencijalnosti koje su date svakom čoveku; one su „maske koje otpadaju sljudskog lica“ (Ernst Jinger). U svakoj od njih sadržana je neka crta kojaje, makar latentno, prisutna u čoveku. Drugim rečima, čovek (bilo kojičovek), može postati nalik vuku, lavu ili orlu, ali, isto tako, i glodaru,hijeni ili svinji. Znatan deo u tome pripada nasleđu ali, posletridesete, kaže se, svako je odgovoran za crte sopstvenog lica…Postati nalik orlu, postati orao , jedina životinja koja može da netremice gleda u sunce, predstavlja neke od – usuđujemo se reći – najviših mogućnosti koje su uopšte date ljudskom biću.

 

JELEN

Jelen je jedan od velikih i neprolaznih simbola Severa, Hiperboreje.Valerij Demin citira Pausaniju, antičkog pisca iz II veka, koji u delu Opis Helade (H, V, 8) navodi da se prvi sveštenik–prorokApolonovog hrama u Delfima zvao Olen, Olenj, tj. Jelen. Nadasve, jelen jesimbol samog Sunca, koje u Hiperboreji nikad ne zalazi. Na poluostrvuKola u ruskoj Laplandiji, na krajnjem severu kontinenta, prema istomautoru, i danas se nalaze sasvim karakteristična svetilišta naroda Saami – tzv. sejdi– gomila kamenja na čijem vrhu je postavljena jelenskalobanja, sa rogovima. Jelen je i jedan od najstarijih umetničkih motiva,koga, sa zadivljujućom učestalošću, srećemo na zidovima pećina idrevnim oruđima. Postoji jedna fotografija, snimljena 1942. godine, zavreme nemačkog bombardovanja Murmanska, na kojoj se u prednjem planuvidi jelen, neznatno iskrenute glave, zatečen eksplozijama, dok sivimnebom iznad njega preleću nemački bombarderi. Ratna fotografija izdignuta je na nivo simbola – kao i svi drugi, i ovaj izmiče tumačenjimai objašnjenjima. Englez Edvin Lendsir stekao je svetsku slavu slikajućimotive jelena u škotskim brdima, na način koji je iznad pukog realizma.I u jelenu se, slično lavu, vuku ili orlu, otkriva jedan arhetip i jednodrevno sećanje – s tim što je, više nego neka druga, ono neposredno vezanoza severnu praotadžbinu, za Hiperboreju. U stvari, jelen – solarni jelen,jelen šuma i stepa severa – jeste samo sećanje na Hiperboreju, koju jeizgubio zajedno sa čovekom. Herman Virt tvrdi da je upravo jelen biopredmet najstarijeg hiperborejskog kulta a da njegovi uzdignuti rogovisimbolizuju samo solarno božanstvo – Sina Božjeg, u trenutku kad se,visoko podignutih ruku, uznosi nad haosom i tamom zemaljskog.Možda nam upravo zato ova plemenita i otmena životinja, u bilo kojojdrugoj sredini, u bilo kojoj drugoj zemlji, izgleda kao potpuni stranac.

 

GAVRAN

Svake zime, kad odlazi u Hiperboreju, Apolona prate gavranovi, i pesma.Aristej iz Metaponta, koji je pratio Apolona do Hiperboreje, pojavljivaose u svom rodnom mestu i posle smrti, u vidu gavrana.Svaki put kad se uspinje na svoju kulu, dok posmatra zemlju pod jutarnjimsuncem, na Odinove širom ispružene ruke sleću dve ptice, dva gavrana;ime prvog je Misao, a ime drugog je Sećanje.Hiperborejski Apolon se uopšte, veoma lako i prirodno, dovodi u vezu sapticama. I labud je, slično gavranu, hiperborejska ptica. Jedna statueta,nađena u Dupljaji, nedaleko od Vršca, u Banatu, prikazuje zagonetnobožanstvo, čoveka s ptičjom glavom. NJegove kočije kroz vazduh vukulabudovi. Za tog „pticolikog idola na kolicima koja vuku barskeptice“, Živojin Andrejićkaže: „ova predstava se nesumnjivo dovodi uvezu sa mitom o delfijskom Apolonu, koji boravi šest meseci u zemljiHiperborejaca, dalekoj i maglom pokrivenoj oblasti, (…) da bi zatimsledećih šest meseci boravio u sunčanoj Grčkoj. Mogao bi dakle biti upitanju preteča Apolona Belenusa, koji je u našim krajevima poštovankao bog Sunca (…).“Uostalom, drevna germanska epska tradicija upravo gavrana naziva„labudom crvenog kljuna“. U neko srećnije vreme, gavran je bio smatran zapovoljno znamenje: ukoliko prati junaka, to je značilo da će se njegov mačtog dana nasititi krvlju, a da će ishod njegovog poduhvata biti srećan.Tajanstvenu vezu junaka i gavrana podvači mit: u osetskom mitu o naroduNarta – najjačem narodu na svetu – zatičemo ovaj motiv: posle bitke (kojase vodi za Nebesko carstvo) majci u krilo pada odsečena ruka sina, kojuispušta gavran, te ona tako saznaje za njegovu zlu sudbinu. Identičanmotiv srećemo i u pesmama kosovskog ciklusa, gde se to isto dešava majci Jugovića. Gavran majci u krilo spušta okrvavljenu ruku njenog sinaDamjana.Simboli su višeznačni; po pravilu, oni poseduju i svoj „pozitivni“,svetli i „negativni“, mračni aspekt. Otuda nestali severni prazavičajmože da simbolizuje ne samo „bela ptica“, labud, nego i zlosutni, crnigavran. Jedna svedoči radost, druga opominje na gubitak.Francuski pesnik Artur Rembo naslutio je tu čudnu, mračnu radost kojudonosi gavran u svojoj poemi „Gavranovi“: Gospode, kad se livada sledi (…)na prirodu, gde cveće bledi,sruči s nebesa jata novadragih i divnih gavranova“

Autohtonisti tumače da je BOREA pogrčen naziv koji je nastarosedelačkom jeziku glasio BURA, i da su ziftani Grci govorilio severnom delu (iznad njihove teritorije) u kome je poznataBURA.To bio mogao biti Jadran ili Dunav , zar ne?Koliko poznajem veštinu grčke opservacije u staro doba, moglobi biti tako.P.S.Bez obaveze, evo nekih sitnica sa mreže:Herodot ih locira severno od planine Borej ( kasnije Hemos i Balkan ) i jugozapadno od Skita i Isidonaca, štoznači u Podunavlju. Javljaju se kao naslednici ranijeVinčanske i kulture Lepenskog Vira, tvoraca pismenosti.Verovatno su Boreji u nekim periodima nastanjivali i plodnu dolinu Kolubare. Moguće je i da naziv reke potičeod Kolo ( raniji naziv Sunca ) Boreja ( naziv tadašnjih stanovnika oblasti ).Najpoznatije mitološke ličnosti vode poreklo iz zemljeHiperborejaca i Borejaca : Titani, titanka Leto, Apolon i Artemida, Pan … U Egipatskim spomenicima kao narodi sa “severa “ ne navode se Hiperboreji već Danuni.Etimološki reč Danun se povezuje sa Dunavom.http://milan.milanovic.org/math/srps…/kolubara.html

Po grčkoj mitologiji Hiperboreja je zemlja niskih ljudi koji suživeli u kućama od perja i pčelinjeg voska. Zanimljivo je da semitološki opis Hiperboreje poklapa sa geografskim karakteristikama jednog dela jugoslovenskog  podunavlja.

Draga Garašanin je proučavajući dubovačko-žutobrdsku kulturu(bronzanodopska kultura) dala mišljenje oApolonskom kultu na teritoriji Balkana koji se preko Grkaproširio na ove prostore. Njene teorije su zasnovane nasimboličkim analogijama koje je pronašla u grčkoj kulturi, akoje se javljaju na votivnim kolicima(tip Dupljajska kolica) ibronzanodopskim kličevačkim idolima. Ona vezuje solarnusimboliku kruga, svastike i točka za solarni kult. Geografski opisteritorije prostiranja ove dubovačko-žutobrdske kulture onavezuje za opis Hiperboreje. Proizvod je Apolonski kult, jer umitu Hiperboreji pominje se kako je Apolon putujući svojimsunčevim kolima naišao na zemlju večne jeseni daleko odDelfa. Tamo je Apolon upoznao hiperborejski narod koji je živeood pesme i igre, pa je odlučio da tamo ostane. Otudaobjašnjenje da Apolon(solarno božanstvo) jesen i zimu provodiu hladnoj i nepristupačnoj zemlji hiperborejaca, a na proleće sevraća u Delfe. Draga Garašanin to potvrđuje i ispitivanjem idolana Dupljajskim kolicima koji ima falus ispod ženske suknje paceloj figuri daje androgine karakteristike što se opet poklapa saApolonskim misterijama u grčkoj.http://paganizam.6.forumer.com/a/atlantis_post825.htmlDr.Draga Garašaninhttp://www.rastko.rs/arheologija/dgarasanin-bronza.html

Ali da se vratimo našem Balkanu i njegovim planinama sakojih potiču toliki istočnici na sve četiri strane sveta.Ni klasični narodi, ni potonji učeni Evropljani nisuimali potpuno jasne predstave o centralnim oblastimaBalkana; bila im je poznata uglavnom samo njegovaprimorska periferija. Za sam centar mislilo se da jepokriven neprohodnim prašumama i iskićen strmim ivisokim planinama. Ovakvo mišljenje vladalo je međustručnjacima sve do prve polovine prošlog veka.Antički geografi smatrali su da se u centru Balkana dižutako strašne visine, da se sa njih mogu videti sva morakoja okružuju Balkan.Makedonski kralj Filip V učestvovao je lično u jednojekspediciji koja se popela na vrh te najviše balkanskeplanine. Odatle su videli tako reći celu ekumenu. Ovakvapredstava uslovljena je dvema pretpostavkama.

Grčka mitološka geografija znala je za dva Atlasa —jedan na južnom Balkanu, na Peloponesu, a druga usrednjem Podunavlju. Funkcija tih Atlasa, koji sukasnije, proširenjem geografskog vidokruta, preseljeni nakrajnji zapad, prema Atlantiku i tobožnjoj Atlantidi, bilaje vrlo prosta: oni su služili kao soha nebeska.

Ovaj izraz čitamo U Vukovu Rječniku, odakle saznajemo da jei Durmitor imao istu funkciju. Pored Durmitora, naš narod priča da su i Rtanj i neka prilično nepoznata planina, Smiljana, imali istu funkciju, kao što je nekovreme u antici i Etna na Siciliji ispunjavala tu izuzetno odgovornu dužnost.Ta se dužnost sastojala u tome što su vrhovi ovih planina podupirali nebeski svod, zamišljan obično kao od kamena ili od metala, iznad kojeg je nebeski okean. Bez te podrške, nebesa bi se sva odreda sručila na zemlju i njene stanovnike. Te nebeske sohe mogle su biti u centru ili naperiferiji ekumene: ako su u centru, kao starobalkanski Atlasi i naši Durmitori, one moraju biti neobično visoke,jer je u centru nebeski svod najdalje od zemlje.One drute sohe nebeske, obično jedna na istoku a druga na zapadu, mogu biti i niže, jer se nebesa tu očiglednoprimiču zemlji.Predstava o centralnoj sohi je prostija i, po svoj prilici,starija. Ona je, naime, po mišljenju etnologa, mogla postatisamo analogno konstrukciji nomadskog šatora, koji usredini ima svoju sohu. Ista analogija poslužila je da sestvori predstava o verigama mirodržnim, za koje znaju ipesnik Ilijade i pesnik Luče mikrokozma.Druga pretpostavka proizlazi iz prve.Stanovnici takvih Atlasa ili Durmitora ne mogu bitaobični smrtnici, nego samo bića višeg reda. Za planinuSmiljanu kaže se da na njoj žive sveci. Takva predstava jezabeležena pre nekih pedeset vekova u Mesopotamiji, gdeje, kako kaže B. Hrozni, vladalo uverenje da na dalekomseveru postoji vrlo visoka planina na kojoj borave bogovi.Za mediteranske Grke, naročito one u mitsko arhaičnodoba, sav je Balkan, sa svojim planinama, bio daleki sever,pa je tako i tesalski Olimp postao božanskom planinom ivrzištem bogova.Čak je i sam Aristotel, pored sve svoje goleme učenosti,verovao u postojanje neke strašno visoke sohe nebeske naseveru, iza koje sunce provodi noć i odmara se od teškogaputa, pa je stoga južno od te planine noću mrak. Odatle imit o Hiperborejcima, koji žive severno od te planine,srećni i presrećni u društvu Apolonovu.Sve nam to kazuje da su istočnici sa Balkana, sa tihplaninskih gorostasa, već od najstarijih vremenaučestvovali u izgradnji primitivnog evropskogmentaliteta.Iako se mora računati sa uticajima od istočne strane, saprostog razloga što su mesopotamska svedočanstva ranijezabeležena no starobalkanska, ipak mi, sa gledištaevropskog, ne možemo ni na koji način zaobići, a kamolipreskočiti balkansku sohu nebesku, koja je tu postavljena udavna vremena i gde se još i danas nalazi.

Izvor: Boris Nad