Mitologija

Mitovi o Hiperboreji


nullMitovi o Hiperboreji, zemlji praotaca na dalekom Severu, zemlji koja počiva „iznad severnog vetra“, veoma su duboko utkani u mitologije i kolektivno nesvesno skoro svih indoevropskih naroda (i, naravno, ne samo njih). Sama po sebi, ova činjenica ima ogroman značaj. Ali važnije od činjenice njihove rasprostranjenosti jeste pitanje šta oni uopšte znače. Ako hiperborejski mitovi zaista imaju tako važnu ulogu u nesvesnom indoevropskih naroda, oni je imaju zahvaljujući svom sopstvenom značenju, svojim unutrašnjim sadržajima. Jer, mit za nas nije „lažna priča“, praznoverica ni nesporazum. Mit je bezvremena stvarnost, koja se, možda, „nije odigrala nikad i nigde“, ali koja se neprekidno ponavlja u istoriji i, štaviše,stvarnost koja je određuje i definiše. Značenja mita su mnogobrojna, i moguće ih je tumačiti u najrazličitijim ključevima. Podrazumeva se, takođe, da oni imaju i svoj doslovni, „naturalistički“ smisao: svaki istinski mit nije isključivo fantazija, uobrazilja, ono što je u njemu sadržano odgovara nekim konkretnim uslovima, u vremenu i prostoru, na Zemlji. Drugim rečima, mit se nije morao dogoditi na način na koji je opisan, nikada se zapravo na taj način nije ni dogodio, ali se mogao dogoditi, i događao se, u određenoj meri. „Istinito je samo ono što se nije dogodilo nikad i nigde“ (Novalis). Hiperborejski mitovi nisu samo neposredne i jasne evokacije Zemlje besmrtnosti na dalekom severu kontinenta. Kada se, u ruskoj bajci na primer, pominju trojica braće, od kojih treći i najmlađi beše Ivan, koji je živeo u nekoj dalekoj zemlji u kojoj je vladala stalna tama, sve dok Ivan nije ubio džinovsku zmiju i oslobodio Sunce…– to je, za nas, očigledna i jasna evokacija arktičke noći,dakle Severa, Hiperboreje. Ivan tu ponavlja arhetipski poduhvat Indre koji je ubio zmaja Vritru, kako bi povratio Sunce i oslobodio nebeske vode. Mitovi o Hiperboreji imaju i tu prednost što, slično mitovima o Atlantidi, predstavljaju sećanje na realnu zemlju (premda se njihova značenja time ne iscrpljuju), ali su, za razliku od atlantidskih mitova, relativno usko lokalizovani, u okolo polarne oblasti: samo ovde moguće je tragati za njihovim materijalnim tragovima i potvrdama. Ali, nezavisno od njihove doslovne istinitosti, reč je prevashodno o arhetipovima Severa, koji poseduju svoju sopstvenu snagu i obrazuju skoro sasvim samostalnu realnost. Nezavisno od konkretnih istorijskih uslova, oni se povlače i iznova oživaljavaju, uvek s novom i ranije neslućenom snagom. Njihovu naročitu privlačnost, u svim epohama, nije potrebno posebno dokazivati. Oni s lakoćom nalaze svoje izraze: u mitovima i narodnim predanjima, u bajkama i pričama, u pesmama, pa čak i folkloru. Predaleko bi nas odvelo da samo pokušamo da pobrojimo njihove raznovrsne izraze i oblike, u mnogim i raznorodnim tradicijama. Oni su takođe i tema umetničkih dela ali, od pre nekog vremena, i naučnih studija, koje im, na različite načine, obezbeđuju makar privid naučne argumentacije. (Katkad, doduše, imamo utisak da njihov cilj uopšte i nije postavljanje neke nove hipoteze, teorije ili naučne istine: one su ponekad naprosto same sebi cilj.)

Iza orlova, čuvara zlata

Najstariji nama poznat pomen hiperborejskog mita je onaj koji nalazimo u Herodotovoj Istoriji. Herodot nam prenosi čudnu povest o Aristeju s Prokonesa koji je, idući tragom Apolona, dospeo do Isedonije. Aristej je u Metapontu bio štovan u vidu kulta jer je, kako se verovalo, sedam godina proveo s Apolonom, u zemlji Hiperborejaca. Evo tog basnoslovnog opisa, kojeg Herodot duguje Aristeju, pesniku danas izgubljenih Arimaspijskih pesama, a koji i danas privlači komentatore i tumače: „iza Isedonjana stanuju Arimaspi, ljudi s jednim okom (…) iza njih su orlovi, čuvari zlata, a još dalje od ovih, sve do morske obale, stanuju Hiperborejci”. (Upravo ovde, prema Plutarhu, sniva Kronos, bog Zlatnog doba.) Aristejev opis sadrži jasno sećanje na Zlatno doba, na prvobitnost, na „prvu i najbolju od svih zemalja“, na Hiperboreju. Herodotova etimologija, međutim, kad je upitanju ime „Arimaspi”, očigledno je pogrešna: ona predstavlja tipičan primer grčkog prevođenja i tumačenja imena po zvučnosti. Ali, „svetlost staroiranske leksike omogućava nam spoznaju ispravnog tumačenja imenaArimaspi; „Aryannaaspa“ = „Ariji koji vole konje” (Dragoš Kalajić: Uvod u arktičku teoriju Lokamanja Maharaj Tilaka). Aristej je išao tragom Apolona čime je zaslužio deifikaciju, kultno poštovanje. Za Apolona se verovalo da svake godine odlazi u Hiperboreju, na kočijama koje vuku labudovi. On više nije hteo da se vrati nazad i Grci su mogli da ga u svoju zemlju domame jedino pesmom. Prema Diodoru Sicilijskom u Hiperboreji se nalazi i Apolonov hram, hram posvećen bogu Sunca. Drugim rečima, kult Apolona potiče iz Hiperboreje odakle su ga u Grčku doneli drevni Ahajci.Iz svoje otadžbine na krajnjem severu, Hiperborejci su svake godine slali zavetne darove, od naroda do naroda, uvijene u pšeničnu slamu, od krajnjeg Severa evroazijskog kontinenta sve do ostrva Del na jugu. Zavetni darovi,uvijeni u pšeničnu slamu – to je znak večnosti vrednosti,tradicije koja se prenosi, od naroda do naroda, i od pokoljenja do pokoljenja. U znak sećanja na smrt hiperborejskih devojaka koje su te darove prvi put donele na Del, beleži Herodot, postoji običaj da „delske devojke i mladići seku svoju kosu; uoči svadbe odseku devojke sebi jedan pramen kose, obaviju ga oko vretena i stavljaju nagrob… a svi momci sa Dela omotavaju pramen kose oko jedne zelene grančice i stavljaju ga na grob”.„

Ultima Thule a sole nomen habens“

Pozno helenska i pozno rimska varijacija hiperborejskog mita je mit o Ultima Thule. To je zemlja večne svetlosti nakrajnjem Severu, Ultima Thule a sole nomen habens. Izvesni Piteas, negde u drugoj polovini IV veka stare ere, preduzeo je putovanje brodom iz rodne Masalije (današnjeg Marseja) na krajnji sever Evrope. Poslednjoj zemlji do koje je doplovio dao je ime Ultima Thule (Poslednja Tula). Ostaće zabeleženo i da je Konstancio Hlor preduzeo pohod na britanska ostrva kako bi kontemplirao „najsvetiju zemlju,najbližu nebu“. Ali se toponim Tula javlja i u mnogim tradicijama pretkolumbovske Amerike: središte imperije Tolteka zvalo se Tula (Tuljan). Za Tulu, zemlju večnog sunca na severu, „kod velikih voda“, znaju i mitologije plemena Naua i Asteka. Indijanci iz plemena Kvike (CentralnaAmerika), prema legendi, preduzeli su put ka Tuli ali su je našli pod ledom i u tami, bez Sunca. 1925. godine, Indijanci plemena Cuna pokušali su da oružjem uspostave nezavisnu republiku Tula.Tula je toponim izuzetno raširen u Evroaziji, od Rusije,(stari grad Tula i jezero Tulos u Kareliji), Ukrajine( Tuljčin), do Francuske (Tulon i Tuluz). Značenje reči,međutim, sačuvano je u ruskom i srpskom, gde reč utuliti ima značenje prigušivanja, skrivanja, a tuliti znači jadikovku, žalopojku. Isto kao što značenje reči Borej, severni vetar, ima analogiju u sanskritskom bhurati, bora kod Rusa (uraganski vetar) i našem (i staroruskom) bura.Ali ime samog Apolona, prema ruskom istraživaču Valeriju Deminu, koji se poziva na Čertakova, ima koren u reči opaliti, koja, i u ruskom i u srpskom, ima istovetno značenje.

Kočije koje vuku labudovi

Značenje mita kojeg iznosi Herodot je očigledno:Hiperboreja je severna praotadžbina, prapostojbina mnogih naroda, među njima i Grka. U pitanju je drevna memorija, sećanje transponovano u prostor, a ne puki geografski opis. Poreklo Apolonovog kulta je Sever. U studiji Šakastegrivne i kulturni identitet Indoevropljana, Živojin Andrejić ukazuje na jedan izuzetan nalaz s našeg tla, takozvanu „dupljajsku statuetu“:„Vrlo značajna je pojava pticolikog idola na kolicima koja vuku barske ptice iz Dupljaje kod Vršca. Ova predstava se nesumnjivo dovodi uvezu sa mitom o delfijskom Apolonu, koji boravi šest meseci u zemlji Hiperborejaca, dalekoj i maglom pokrivenoj oblasti, (…) da bi zatim sledećih šest meseci boravio u sunčanoj Grčkoj. Mogao bi dakle biti u pitanju preteča Apolona Belenusa, koji je u našim krajevima poštovan kao bog Sunca (…).“Poreklo Apolonovog kulta, dakle, ne treba tražiti u centrima u zoni mikenske kulture, na Sredozemlju uopšte,već jedino na Severu. To je jasno značenje običaja delskih devojaka i mladića da seku sebi kosu i polažu je nagrobove, kao i predanja o darovima koje svake godine Hiperborejci šalju sa krajnjeg Severa, kroz rukerazličitih naroda, sve do juga Evrope. U pitanju je zavetvernosti hiperborejskoj tradiciji.Valerij Demin citira Pausaniju, antičkog pisca iz II veka,koji u delu Opis Helade (H. V, 8) navodi da se prvi sveštenik–prorok Apolonovog hrama u Delfima zvao Olen, Olenj, tj. Jelen: Jelen je nedvosmisleno severni, dakle hiperborejski, simbol Sunca. Rimski autor Plinije Stariji u Prirodnoj istoriji (HistoriaNaturalis IV.26) piše o Hiperborejcima kao o sasvim realnom stanovništvu arktičkog kruga koje je sa Heladom uvezi preko hiperborejskog Apolonovog kulta.

Apolonov hram u Laplandiji

Ruski arheolozi otkrili su arheološki lokalitet iz paleolita Berezovska stajanka na obali reke Pečore čija se starost procenjuje na 40.000 – 20.000 godina. NJihovo otkriće značajno menja naše predstave o naseljivosti severnog kruga u tako davnim epohama. 1922. Godine Aleksandar Barčenko i Aleksandar Kondjajin organizovali su arheološku ekspediciju na poluostrvu Kola u ruskoj Laplandiji, gde se, na obalama Sejdskog jezera, nalazi drevno svetlište naroda Saami. Ime poluostrva ima jasnu solarnu simboliku: to je zemlja Sunca, sunčevog kola. Na samom poluostrvu postoji mnoštvo toponima s tipično indoevropskim korenima ind, gang i ram. Postoji na primer šest reka s osnovom „ind“ (Indoga, Indomanka, Indega,Indigirka i dve reke sa imenom Indiga, postoji Ramovo jezero, itd.).„Rezultati ove ekspedicije su“, nalazimo u knjizi Dragoljuba Antića Kontinuitet vinčanske civilizacije (od mogućih hiperborejskih korena do danas) (Beograd, 2004),„zajedno sa podacima koji inspirisali istraživanje, nestali u arhivama KGB-a, a sami istraživači su izgubili živote u čistkama narednih godina … “Isti autor obaveštava nas o ekspedicijama Hiperboreja 97i Hiperboreja 98, koje je organizovao Valerij Demin, takođe upućenim na poluostrvo Kola, u rusku Laplandiju. Na tom poluostrvu nalaze selavirinti od oblutaka, prečnika oko 5 metara, kamene piramide i jedan petrograf dimenzija od oko sto metara,gde je na steni usečena krstolika ljudska kontura. Postoje,međutim, i sasvim osobena svetilišta od naslaganog kamenja, na čijem vrhu se nalaze jelenski rogovi – sejdi. Nekad su se nalazila svuda, danas većinom na zabačenim mestima, u planinama.Najinteresantnije od svega je nalaz ekspedicije Hiperboreja 97, u Lovozerskoj tundri, u središnjem delu poluostrva. Lokalitet se nalazi na oko 500 metara iznad nivoa Sejdskog jezera. Ruševine megalitskog kompleksa koje se sastoje od džinovskih stepenika, nasipa i zidova Demin je nazvao „ruinama Hiperboreje“, i doveo ih u vezu sa zapisom Diodora Sicilijskog o Apolonovom hramu u Hiperboreji. Bilo kako bilo, iz dana u dan se potvrđuje da daleki Sever uopšte, čak ni u tako davnim epohama, nije bio pusta zemlja. Za njega su očigledno vezana mnoga burna zbivanja protoistorije, o kojima, zasada, znamo veomo malo. Nema sumnje da će nova arheološka istraživanja u mnogome, ako ne i u potpunosti, izmeniti predstave koje danas imamo o njemu.

Jelen, mamut i goveče

 Naš naučnik Milutin Milanković autor je najcelovitijeg i dosad neprevaziđenog matematičkog modela smene ledenih doba i klimatskih promena na Zemlji. U njegovoj knjizi Kalendar zemljine prošlosti (Beograd–Zemun, 1926) možemo pročitati sledeće:„Za vreme one hiljade godina koju polovi godina 9.500 pre Hrista uzdigao je se nad Severnom Evropom jedan blag talas toplote. Za vreme te miliade bila su leta i u najsevernijim delovima Evrope neobično topla, pa su tada mogle onde da uspevaju biljke koje sada više ne mogu.“Do sličnih zaključaka, premda sasvim drugim putevima,analizirajući tradicije stepskih naroda Evroazije, došao je i ruski naučnik Lav Nikolajevič Gumiljev. Tako on, udelu Etnosfera – istorija čovečanstva i istorija prirode(Moskva, 1993) zaključuje da je, negde krajem poslednjeg ledenog doba (20.000–12.000 godina pre Hrista), u oblasti severnog Sibira postojala veoma bujna stepa, a ne današnja hladna tajga. Ta je klimatska osobenost bila uslovljena postojanjem stabilnog anticiklona koji je, opet, imao za posledicu veoma malu količinu padavina. Dovoljne količine vode obezbeđivali su okolni lednici koji su se topili, stvarajući brojne reke i jezera, prepuna ribe i ptica. Stepama su pasla stada goveda, jelena, mamuta i gazela. To je ambijent u kome se stvarala rasa Indoevropljana, gajeći kult Sunca, čiji je simbol jelen,severni jelen, a otuda i veliki značaj govečeta, koje kod svih Indoevropljana simbolizuje blagostanje.Sa završetkom ledenog doba, u severni Sibir, u severnu Rusiju i Skandinaviju prodiru cikloni koji donose hladnoću i vlagu. Klima se drastično menja, plodne stepe se pretvaraju u hladne tajge, odasvud nadire led i sneg;  životinje, ogromna stada iz stepa a za njima i mase lovaca,kreću na jug. Nije li to ista ona glacijacija koju pamti staroiranska Avesta? Tako dolazi do velike anabaze Indoevropljana. Doduše, Gumiljev nigde ne tvrdi da su stanovnici te prastare stepe bili jedino i isključivo Indoevropljani; njihovu sudbinu su mogli deliti i preci mnogih drugih rasa i etnosa koje danas znamo. Ali ipak,sećanje na to najživlje je sačuvano upravo u tradiciji indoevropskih naroda. A to čini i predmet obimne i genijalne studije Bal Gangadhar Tilaka, pod naslovom Arktička pradomovina Veda.Treba reći da je Tilak u svom delu pružio najpotpuniju i najsmeliju formulaciju hiperborejske teorije. On joj je obezbedio i izuzetnu naučnu argumentaciju, koja dosad ni na koji način nije pobijena – vreme zasada radi jedino u njenu korist, potvrđujući u bitnom njegove zaključke i intuicije. U činjenici da je skoro svi autori koji se bave prapostojbinom i poreklom Indoevropljana uredno i korektno navode – makar i u fusnotama – ali ne pobijajući je niti je potvrđujući, treba videti isključivo znak priznanja Tilakovom geniju.Tilakova Arktička pradomovina Veda objavljena je na samompočetku HH veka, 1903. godine. Značaj njegove teorije otada ne jenjava nego raste, i za proteklih stotinu godina ona je bez sumnje izvršila veoma snažan uticaj i inspirisala mnoge da pođu tragom istraživanja Arktika i prastarog nasleđa Indoevropljana.„

Najdrevnija svedočanstva koje je ostavila naša rasa“

Zadržaćemo se, u najkraćim mogućim crtama, na Tilakovom delu. Zadržaćemo se na njegovim zaključcima i ishodima, zaobilazeći, ovom prilikom, inače veoma utemeljenu, složenu i čvrstu argumentaciju.Njegova razmatranja zasnivaju se na onom što on naziva„najdrevnijim svedočanstvima koje je ostavila naša rasa“ –na analizi najdrevnijih tekstova Indoevropljana: Veda, svete knjige hinduizma i Aveste, svete knjige Persijanaca,odnosno njenog prvog i najstarijeg poglavlja Vendidad,upotpunjujući svoju egzegezu poglavljima koja se odnose na astronomiju, meteorologiju, geologiju, biologiju,arheologiju, paleontologiju, komparativnu mitologiju…Rezultat je značajno pomeranje dotad sasvim proizvoljno procenjene starosti Veda, i to za nekoliko milenijuma unazad. Tilak nas tako vraća mnogo hiljada godina u prošlost, u tamu praistorije, ukojoj naziremo konture velike arijske kulture koja je,nesumnjivo, cvetala u cirkumpolarnim oblastima. Treba naglasiti da se Tilak, tumačeći naturalističke aspekte vedskog predanja često ne zadržava samo na njima već da osvetljava i osnovne, najbitnije sadržaje indoevropske tradicije, kao što su apsolutni dualizam svetlosti i tame, leta i zime, dugog dana i duge noći.„Dokazi koje smo prikupili u prethodnim poglavljima počivaju na navodima iz prve ruke iz Veda i Aveste, koji bez mogućnosti zablude dokazuju da su pesnici Rig-Vede(najstarije od četiri Vede – prim. B. N.) poznavali klimatske uslove koji se daju zapaziti samo u arktičkim oblastima … Dug dan i duga noć od po šest meseci, duga obrćuća i neprekidna zora tokom više dana, godina sa manje od dvanaest sunčanih meseci, sve su to poznavali i opisali vedski bardi ne pomoću alegorija i metafora, nego neposrednim aluzijama koje su dugo ostajale nerazumljive ili rđavo tumačene (…)“Prapostojbina Arijevaca, zaključuje Tilak, mogla se nalaziti samo na krajnjem, Severu: „neprekidna zora od trideset dana moguća je samo na nekoliko stepeni južno od Severnog Pola. Ali ako se geografska širina može odrediti sa velikom tačnošću, geografska dužina,naprotiv, ostaje u potpunoj neodređenosti“. Ipak: „(…) nije neverovatno da se iskonsko stanište nalazi na severu Sibira, pre nego na severu Skandinavije ili Rusije.“Arijevski prazavičaj uništen je snegom i ledom –glacijacijom o kojoj postoji nedvosmisleno, jasno i neposredno svedočanstvo u Vendidad – i to u vreme od pre osam i više hiljada godina pre Hrista; a to je ujedno početak post glasijalne ere i seobe Arija, te njihovog rasejanja po evroazijskom kontinentu.„Prvo od mesta i sjajnih zemalja koje stvorih ja, AhuraMazda, beše Airyana Vaejo (Arijski raj) koju obliva dobra reka Daitya.„Angra Mainyu, pun smrti, uzvrati stvarajući ovu pošast,rečnu zmiju i zimu, koje stvoriše Daevasi.„Tu ima deset zimskih i dva letnja meseca, a ti meseci su hladni za vodu, hladni za zemlju, hladni za rastinje. Tu je središte zime, tu dno zime, tu srce zime, tu najgora od pošasti“ (Vendidad; Fargard I).U Fargard II nalazimo početak povesti o rasejanju Arija, kad Ahura Mazda upozorava Jimu da će se „na stvarni svet obrušiti zlosrećne zime koje će izazvati padanje snega u gustim slojevima, debljine jedne aredvi, na najviše planine“.

Zvezdane mape „Atlantiđana“

Tilak nije jedini koji je išao tragom hiperborejskog mita.Njegova otkrića, u naučnom domenu, su najspektakularnija i, možemo reći, najpotpunija, najcelovitija. Drugi autori,pre i posle njega, dospeli su do sličnih ili čak istih zaključaka, sledeći druge puteve i sasvim različite optike i metode spoznaje. Na prvom mestu, treba spomenuti francuskog astronoma, inače astronoma poslednjeg francuskog kralja: Jean SylvainBaillya (1736-1793 – godina kada je Baji giljotiniran).Slično Tilaku, koga su na istraživanja podstakli podaci o položaju sazvežđa koje je mogao naći u drevnoj vedskoj literaturi – Bajievu radoznalost podstakle su drevne astronomske mape koje su mu donosili misionari i putnici iz Indije. One su, prema Bajiu, mogle nastati samo preciznim opažanjima iz oblasti koje se nalaze između 50-og i 60-og stepena severne širine. Pretpostavio je da su upitanju opservacije „nekog nepoznatog naroda“ – Baji ih naziva Atlantiđanima – koji je migrirao od krajnjeg severaka jugu. Autor je našao i brojne potvrde za svoje pretpostavke, istražujući mnoge i raznovrsne mitologije.Navodimo njegov glavni zaključak: „kada ujednimo te tradicije, često mutne i konfuzne, opažamo sa zapanjenošću da sve one teže istom cilju, koji njihova ishodišta postavlja na Sever“.Baji je taj „nepoznati narod“ nazvao „Atlantiđanima“: mi ćemo ih poistovetiti sa Hiperborejcima, budući da je njihova postojbina smeštena „između 50-og i 60-og stepena severne širine“, dakle u okolopolarne oblasti koje nas upravo, na ovom mestu, najviše i interesuju (mitskaAtlantida o kojoj izveštava Platon nalazila se negde u severozapadnom Atlantiku). Ona je, za autore poput Rene Genona, u tesnoj vezi sa Hiperborejom ali ipak kao drugostepeni centar polarne tradicije te ih je pogrešno,pa čak i opasno, poistovećivati.

Izvor: Boris Nad

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s