Mitologija

Mitovi o Hiperboreji-drugi deo


null

Ljudi-Bogovi i ljudi-životinje

Drugi autori, drugim putevima, dolazili su do gotovo identičnih zaključaka. Mi ćemo, za potrebe ovog ogleda, među mnogim drugim, pomenuti frizijskog naučnika Hermana Virta, o kome nas, u svom delu Hiperborejska teorija (Moskva, 1992), izveštava Rus Aleksandar Dugin zadržavajući se na kraju na koncepcijama tzv. Autora tradicionalista, kao što su Rene Genon i Julijus Evola. Dugin, u svojoj knjizi, govori ne o naučnim otkrićima, teorijama, hipotezama ili „pogledu na svet“, već upravo o„vasioni Hermana Virta“. Nepoznat nam je put kojim je Herman Virt došao do svojih saznanja. Savršeno je jasno da do takvih saznanja nije mogao doći putevima koje je sledila ortodoksna nauka onog doba. Ali, kao što ćemo uvideti, to pitanje ima samo sekundarni značaj. Bitnije od pitanja metoda jeste pitanje šta je Herman Virt video i zaključio, šta je istinski rezultat njegovih radova. Činjenica da su oni, ponegde, opisani kao fantastični, ni najmanje ne umanjuje njihov značaj – Virtionako govori o stvarima koje etablirana nauka zaobilaziili prećutkuje. Ali nas ovde, u prvom redu, interesuje istinitost, ne toliko konkretnih istorijskih činjenica, koliko istinitost mita. Najznačajnije njegovo delo nosi naslov Poreklo čovečanstva. U njemu, i u mnogim drugim svojim knjigama,Virt razvija sopstvene koncepcije, čije je polazište Arktogeja, Severna Zemlja; Hiperboreja, kao ishodište čovečanstva ali, iznad svega, jedne ljudske rase i jedne tradicije koja se od početka pojavljuje u svom dovršenom – bolje bi bilo reći savršenom, organskom – obliku. Tokom narednih vremena, u postarktičkoj eri, ona će postati predmet iskrivljavanja i izopačavanja ali, takođe, i tajanstvenih ponovnih javljanja, u manje ili više čistom izvornom vidu. Ona ipak, uprkos svemu, ostaje glavni predmet, najvažnija tema duhovne istorije čovečanstva. Njen glavni nosilac, a time i glavni subjekt istorije, jeste arktički čovek, čovek Pola, predstavik arktičke rase, zapravo predstavnik rase Ljudi-bogova: istinskih Sinova Božijih u Vasioni. Njemu stoga savršeno odgovara ekstremna arktička priroda, polarno okruženje, sa skoro apsolutnim dualizmom svetlosti i tame, života i smrti, toplote i hladnoće (tame, smrti i hladnoće, koji nastupaju tokom arktičke zime). Zakonomerno i prirodno, budući da je i sam Bog dvojstven, arktički proto-kontinent ima svoju potpunu suprotnost i protivtežu, proto-kontinent Juga, Gondvanu. To je zemlja noći, tropi i ekvator, (a ne Južni Pol), nastanjena, neLjudima-bogovima, kao što je to slučaj u Arktogeji, nego Ljudima-životinjama. Jug je demonski antipod Arktika. Nekad, u tercijaru, dve rase živele su u potpunosti odvojeno i bez međusobnog mešanja. (Vede pamte i izriču apsolutnu zabranu njihovog mešanja.) Negde početkom kvartara, s glacijacijom Arktogeje, kad severna zemlja zamrzava, pri čemu izvestan broj predstavnika nordijske rase ipak ostaje da živi među ledenim bregovima, počinje put severnog čoveka ka Jugu, a time i do suprotstavljanja, sukoba, beskompromisne borbe, ali najzad i do mešanja dve ljudske rase. Tako počinje i period postepene degradacije nordijske tradicije. I ne samo što dolazi do zamrzavanja Arktogeje, već se i sama Gondvana raspada na nekoliko kontinenata, a prvobitna opozicija Sever–Jug biva zamenjena novom, opozicijom Istok–Zapad. „Atlantida se tada nalazi u Severnom Atlantiku i dodiruje ostatke Arktogeje. Istočni kontinent je proto-Evroazija.“ Virt potom sledi složene puteve migracija nordijske rase koje postepeno menjaju izgled i rasni sastav stanovništva Gondvane. Atlantski ciklus, grubo uzev, odgovara kasnom paleolitu, i to njegovom magdalenskom periodu, 22-10 hiljada godina pre Hrista.

Iz arheološkog „niotkuda“

 Kromanjonski čovek se pojavljuje iz arheološkog „niotkuda“. Njegova pojava je neobjašnjiva sa stanovišta evolucionog koncepta. On nije čisti severni tip, koji se, usvom čistom vidu, u istoriji javlja tek kasnije, u mezolitu i neolitu, premda je njegovo otkrivanje (otkrivanje severnog tipa čoveka) veoma otežano usled osobenog načina sahranjivanja – spaljivanjem, a ne pokapanjem u zemlju –koje za sobom ne ostavlja antropološke tragove. Orinjački tip predstavlja mešovitu podvrstu nordijskog rasnog tipa i poluživotinja Gondvane ali on ne nastaje nikakvom evolucijom već mešanjem kromanjonca, sa svojim savršenim osobinama, s neandertalskim tipom čoveka. Neandertalac je potomak pra-rase Gondvane (rase ljudi-majmuna, poluživotinja Gondvane). Prvi talas migracija nordijskog tipa, „Ljudi-bogova“, u stvari su Atlantiđani, pristigli iz severnog Atlantika i sa zapadnog Arktika. Oni ostavljaju za sobom megalitske spomenike, a takođe i„severnoafričke, arapske, asirske, južnoindijske i okeanske Atlante (Amoreji, Mavri, okeanski Maori…)“, i to u izuzetno složenim shemama i linijama seoba, ukrštanja imigracija. Drugi talas migracija severnog tipa – to su ljudi Tuata deDanan, pristigli na Island i u Irsku sa severa – označava zapravo istinske proto-Indoevropljane, Arijce koji, slično kromanjoncu ali ipak poznije, u kasnom neolitu, migriraju ka jugoistoku, preko Kavkaza, ka Indiji i Iranu.Ovde stvaraju ili žarišta čisto arijskih civilizacija(Iran, Indija) ili kaste duhovnih učitelja (Japan). Herman Virt u svojim radovima rekonstruiše kako osnovne tokove migracija i mešanja rasa – u osnovi njegovih koncepcija je apsolutni dualizam, dvojnost dva suprotstavljena osnovna principa, čije su posledice i same ljudske rase – tako i njihove duhovne sadržaje. Ambicija Hermana Virta je da osvetli, razotkrije tokove istinske istorije čovečanstva. Njegovo polazište u tome je hiperborejski mit. Virt ga razvija na neslućen i, neretko, grandiozan način, dopunjavajući tako nedostajuća poglavlja istorije čovečanstva.

Tradicija koja postoji oduvek

 Francuski mislilac i metafizičar, „tradicionalista“ ili„perenijalista“, Rene Genon izvršio je ograničen ali ipak veoma snažan, koncentrisan uticaj na intelektualne krugove svog pa i našeg vremena, i to pre svega svojom koncepcijom „Primordijalne Tradicije“: Tradicije koja postoji oduvek, koja je nadvremena i nadljudskog, božanskog porekla, ali se tokom istorije pomračuje i gubi, povlačeći se postepeno u oblast skrivenih, tajnih znanja, sve do potpunog zaborava u „mračnom“, poslednjem dobu, koje indijska tradicija zove kali yuga, a evropske tradicije„gvozdenim dobom“ ili, u hrišćanstvu, „poslednjim vremenom“. Genonova oblast, prema tome, nije ni nauka ni spekulativna misao, nego ezoterija. On sam je odbijao da obavesti čitaoce o izvorima svojih saznanja naglašavajući da ovde nije reč o znanjima koja se mogu steći putem knjiga, u bibliotekama. Genonovu ideju „Primordijalne Tradicije“ iznećemo samo uopštim crtama, onoliko kratko koliko je to moguće, ne zadržavajući se na sporednim „detaljima“. PrvobitnaTradicija postoji oduvek. Genon na mnogim mestima sugeriše njeno polarno, hiperborejsko, dakle, indoevropsko poreklo. U svojoj punoći međutim ona postoj samo u prvom, „Zlatnom dobu“ čovečanstva (koje odgovara hiperborejskom ciklusu), da bi zatim, tokom svakog narednog perioda, bila podvrgavana regresivnim procesima. Mitovi i legende raznovrsnih naroda, religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i rituali nisu ništa drugo do parčići tog Znanja, prilagođeni novim uslovima ili prevedeni na popularni jezik. Atlantski ciklus ljudske istorije je potonji u odnosu na Hiperboreju: na jednom mestu Genon izričito upozorava na opasnost poistovećivanja Atlantide i Hiperboreje. Prva je Zapad, druga Sever. Obe su razorene kataklizmama što je u osnovi posledica samog smera istorije i vremena, koji imaju regresivan, degradirajući tok. Taj silazni, regresivni tok moguće je samo usporiti, ali ne i promeniti, sve do početka novog ciklusa čovečanstva. Što se tiče imena Tula, koje se sreće u različitim oblastima, od Rusije do Centralne Amerike, ono, prema Genonu, označava nekadašnja „sedišta spiritualne vlasti“: „mora se misliti da je svaka od tih oblasti, umanje ili više udaljenim epohama, bila sedište spiritualne vlasti kao emanacija one primordijalne (doslovno polarne) Tule… Reč „Tula“ u sanskritu znači vaga i posebno označava zodijački znak tog imena; ali, po kineskoj tradiciji, zvezdana Vaga prvobitno je bila sazvežđe Velikog Medveda. To opažanje je od najvećeg značaja jer simbolizam koji se vezuje za Velikog Medveda je prirodno i na najuži način vezan za simbolizam Severnog pola.“I takođe: „(…) treba razlikovati atlantidsku od hiperborejske Tule (…) ova potonja, u stvari, predstavljaglavno i vrhovno središte (…) Sva ostala sveta ostrva, koja su svuda označena imenima identičnog značenja, bila su samo njene slike(…)“ (Rene Genon: Kralj sveta). Blizak Genonu je još jedan tradicionalista, Italijan Julijus Evola, premda bi bilo pogrešno smatrati ga za Genonovog učenika ili sledbenika. Evola se bez sumnje inspirisao i Genonovim radovima ali njih dvojicu, pored mnogobrojnih sličnosti, dele i značajne razlike. Evola je svoje poglede najcelovitije izneo u knjizi Pobuna protiv modernog sveta. Evolin svetonazor zaista odlikuje gotovo manihejski poredak dualizama: na jednoj strani je moderni svet, na drugoj, svet tradicije vrednosti, koji ima ishodište u polarnim oblastima, na Severnom Polu, u Hiperboreji. To je istinsko Zlatno doba, ako ne čovečanstva a onda barem indoevropske rase. Prazavičaj Indoevropljana smešten je na Polu, u cirkum polarnim oblastima. Sa kataklizmom koja zahvaća Hiperboreju, počinje dugi marš Indoevropljana, kroz vremena i prostore, od krajnjeg severa planete ka jugu, od prvobitnosti, putevima izopačenja i dekadencije, preko atlantskog ciklusa, od praistorije do antike, od srednjevekovlja sve do našeg, „modernog doba“, koje je posvemašnja suprotnost Tradiciji. Počinje i degradacija samog čoveka, od boga ili čovekoboga ka onom čisto ljudskom i, još niže, ka animalnom i demonskom, sve do mračnog ambisa „modernog doba“.U najdubljoj osnovi, to je borba dva kosmička principa: najednoj strani je životvorna hijerarhija Poretka, Reda, koju ravnopravno podržavaju i brane i ljudi i bogovi, na drugoj sile haosa i entropije; to je i borba za osvećenje, sakralizaciju Prostora (putem rituala), protiv silaVremena, koje ga uništavaju i proždiru. Treba reći i da su mnogi Evolini uvidi i „smele intuicije“ naknadnopotvrđeni učenjem Žorža Dimezila, poput učenja otrodelnoj ideologiji Indoevropljana.

Svetlost sa Severa

Videli smo da su mitovi o Hiperboreji sve sem mrtva prošlost. Oni nisu proizvod uobrazilje pojedinih klasičnih pisaca a još manje mrtva praznoverica jednog davnog doba. Oto Muk, poklonik jednog drugog mita, onog atlantidskog, u knjizi Sve o Atlantidi (Alles uber Atlantis), pokušava da hiperborejski mit objasni putem izvesnih prirodnih fenomena, samih po sebi fascinantnih, koji pokreću fantaziju i bude izvesne sadržaje u posmatraču. Ali, i kad bi to bila sva istina o Hiperboreji, takvo prirodno okruženje moralo bi, s vremenom, privući ili stvoriti izvestan tip ljudi i onda, opet, prirodno dovesti i do stvaranja odgovarajuće rase i etnosa, kulture ili civilizacije …Mitovi o Hiperboreji i danas pokreću brojne istraživačei mislioce. Sever, polarne oblasti, koje su nekad privlačile polarne putnike, danas privlače arheologe istraživače prošlosti. To nisu sterilna istraživanja:arhetipovi Severa i danas su delotvorni i živi, i oni podstiču one koji ih slede na istinske duhovne pustolovine i otkrića. Veoma polako, neuporedivo teže nego druge oblasti i zemlje, Sever otkriva svoje duboko zapretene tajne. One, sem toga, spadaju u mnogo dublju prošlost nego neke druge. Neke indicije to potvrđuju: ispitivanja ugljenikom 14 pokazala su da su „megalitski spomenici Evrope i metalurgija Balkana stariji od pretpostavljenih mediteranskih prototipova. I ne samo metalurgija već i atraktivne male skulpture Balkana su za milenij starije od pretpostavljenih egejskih prototipova“(Colin Renfrew: Carbon 14 and the prehistory of Europe, SanFrancisco, 1972). Nije li to putokaz za buduće istraživače– putokaz usmeren ka Severu a ne, kao dosad, ka jugukontinenta?Nekad, u XIX veku, arheologija se rukovodila principom Ex Oriente Lux (Sa Istokasvetlost). Potom je ovaj princip bio zamenjen novim: da se kulture neolita šire od severozapada ka jugoistoku, od Zapadne Evrope i SeverneAfrike, preko južne Arabije, do Indije i Okeanije… Ali je danas skoro opšte prihvaćena pretpostavka da je kolevka najstarijeg čovečanstva Afrika, dakle, Jug. Nema sumnje da je, tokom arijskih migracija, zatečeno negroidno i mongoloidno stanovništvo starije, a da su Arijci došljaci, stranci na evroazijskom kontinentu. Danas, zahvaljujući pregaocima i junacima Severa, Pola,moramo da razmišljamo o novoj pretpostavci, koja svim navedenim daje sasvim novo i drugačije mesto i značenje. Ako je ishodište čovečanstva, ili barem jednog njegovog dela – indoevropske rase – Sever, savršeno je moguće da su se njihove migracije tokom neolita i posle njega odvijale putem i severozapada i severoistoka, ukrštajući se na Balkanu i na Bliskom Istoku, i stvarajući tako žarišta civilizacija koje su, međutim, potonje u odnosu na kulture severa Evrope i Evroazije. Pre ili kasnije, ovakve pretpostavke moraće biti dokazane ili opovrgnute novim. Istraživanja Severa su tek na svom početku. Mitovi o Hiperboreji predstavljaće pri tom, nema sumnje, veoma moćan podsticaj. Ništa slično se, uostalom, ne vezuje za neku drugu oblast ili kontinent, izuzev prastarog predanja o Atlantima na Zapadu. Poreklo i tradicija Indoevropljana, (ili možda čak čitavog čovečanstva), njihova prapostojbina, kretanja i migracije naroda i rasa, tokom onog što nazivamo „praistorijom“,drevne religije… – sve se to, kao što smo videli, nalazi utesnoj vezi sa hiperborejskim mitovima.

Ideja Centra

U svom poslednjem i najvišem značenju hiperborejski mit reprezentuje ideju Centra. Taj centar ima najpre metafizičko značenje: reč je o Centru kako inteligibilnog tako i senzibilnog sveta. Potom, on je i prostorno i vremensko središte, simbolisano „prvom i najboljom od svih zemalja“, Hiperborejom, u čijem se središtu nalazi mitska planina Meru, koja, opet, poseduje svoje sopstveno središte, a to je njen vrh. U vremenskom smislu, to je prvo i „Zlatno doba“, idealno sam Početak, jer reintegracija, metafizičko ostvarenje, koje i nije ništa drugo do„osvajanje Centra“, podrazumeva kretanje nasuprot struji vremena i istorije, koji imaju erozivan tok.Taj centar je nematerijalan, metageografski, nadistorijskii nadtemporalan. On i ne postoji u pojavnom, pa prema tome i ne može ni biti uništen. To je centar koji sam čovek treba da osvoji ali je taj centar skriven, tako da jedostupan samo izuzetnim. Zato se, logično, simbolizuje i samim Severnim Polom: premda je on sam, kao „mirno mesto“, nepokretan, on čini da se sve oko njega okreće. Položaj čoveka u centru je „delovanje ne-delovanjem“. Ta nepokretnost određuje samu realnost i njene pokrete: u tom smislu, on je „snažniji od same stvarnosti“. Onaj ko poseduje centar poseduje i ostatak kružnice. Otuda, u pojavnom svetu, osvajanje Pola u fizičkom smislu potencijalno ima vrednost metafizičkog čina. Na sanskritu, reč „uttara“ istovremeno označava „sever“ i„uzvišenu oblast“. Zapućenost ka Hiperboreji, idealnoj otadžbini, postepeno menja i samog junaka romana Kod Hiperborejaca Miloša Crljanskog. U svetu koji je eks-centričan, on je taj koji poseduje sopstveni centar –bezvremen, nevidljiv, i nematerijalan: „Svi smo mi sa polarnim predelima, sa polarnim Suncem u vezi… Tiledeni krajevi su cilj svih naroda, a svako ko je zavirio u to carstvo leda, postao je drukčiji. Mene ta zajednica mrtvih istraživača, u polarnim krajevima, najviše i zanima. Zašto su išli tamo? Zašto su se promenili?“Prema Hiperboreji prvi se zaputio (ili se u nju vratio) sam bog Apolon: sledio ga je Aristej, pesnik danas izgubljenih Arimaspijskih pesama. Junak Crnjanskog, kao i mnogi polarni istraživači, ponavlja njegov čin. To isto čine i svi oni koji se danas zapućuju ka Hiperboreji. Fridrih Niče:“Pogledajmo se u lice! Mi smo Hiperborejci — dosta dobro znamo koliko po strani živimo. Ni po zemlji, ni po moru nećeš naći put koji vodi Hiperborejcima: već je Pindar to znao onama. S one strane severa, leda, smrti — tamo je naš zivot, tamo je naša sreća… Otkrili smo sreću, poznajemo put, našli smo izlaz iz lavirinta starog čitave milenijume. Ko bi ga inače našao? Moderni čovek možda? — „Ne znam kuda idem niotkuda dolazim; ja sam sve ono što ne zna kuda ide i otkuda dolazi“ — uzdiše moderni čovek. Od te modernosti smo se razboleli — od gnjilog mira, od kukavičkog kompromisa, od sve nečistoće modernog da i ne.“Težnja ka severu, ka iskonu naše rase, prikazana u slikama“poslednjeg Hiperborejca“ Dragoša Kalajića.

Izvor:Boris Nad

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s