„Vladeta Jerotić je lekar, psihijatar, književnik, akademik. Specijalizovao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj I Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filozofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije iknjiževnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti.“
Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da bude onakav kakav može da bude.
Većina ljudi se pokorava zabranama, pre svega onim spoljašnjim, i to samo dok je pod prinudom, i dok se plaši. One unutrašnje zabrane teško ko uspeva da realizuje.
Velika je to veština umeti razgovarati sa čovekom.
Moć vladanja nad drugim neodoljiva je slast tamne strane čovekovog bića.
Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj žive – katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole. Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.
Samo je čovek taj koji ne oprašta ni sebi ni drugima, nego traži osvetu, bilo agresijom kažnjavajući druge, često nevine ljude i narode, bilo danas sve češće, kažnjavajući samog sebe, navlačeći na se nesvesno sve moguće psihosomatske bolesti, alkohol i drogu, obolevajući od depresije i dovodeči sebe do samoubistva.
Sumnja je plod samo kao prelazna i prolazna faza u razvoju ličnosti, ali često, nažalost, naročito na ovom olujnom i trusnom tlu, na kome se sumnjalo u sve i svakoga, ona ostane trajna i neizmenljiva sumorna boginja – pratilja našeg bića.
Sva dostignuća moderne tehnike, kao i moderne medicine, učinila su život, a sigurno i smrt, težim i mučnijim. Samo „volja za smisao“ može da nas učini odgovornim i tada tek spremnim da pomognemo i sebi i društvu.
Svaki čovek ima jednu ili više „slepih mrlja“ u sebi, i to upravo za one strane svoje ličnosti koje su bitne za ličnost, a koje on upravo ne želi da opazi i prihvati kao deo sebe.
Što je naučio Jovica, ne ispravi više Jovan!
U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće seobogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti.
Izvor: http://www.mudrosti.org
Vaše mesto duhovnosti 