I.1. Pred pitanjem „ko su ti roditelji?“ – pravilan odgovor glasi: „moji roditelji su solarna tradicija“. Rečeno je u našim, svetim knjigama: „svetlost koja blista nad nama, koja sjaji sa one strane svega, iznad univerzuma, u najvišim svetovima iza kojih nema viših – to je ista svetlost koja zrači u čoveku“. Rečeno je, takođe, da je „sunce koje vidimo našim očima – slika jednog inteligibalnog sunca koje ne vidimo očima“.
I.2. Pred pitanjem „ko su ti pra-roditelji?“ – pravilan odgovor glasi: „moji pra-roditelji su led i vatra Velikog Praska“. Pritisni palčevima ušne otvore i uveri se: oslušni odjek svog pra-rađanja: bujice i požare primordijalne kosmotvoračke energije Velikog Praska.
I.3. Pred pitanjem „odakle dolaziš, kuda ideš?“ – pravilan odgovor glasi: „dolazim sa zvezdanih puteva i idem ka zvezdanim putevima“. Svuda i u svakom trenutku budi pri znanju da dolaziš iz daleka i da daleko ideš: ti dolaziš iz pra-istorije i ideš ka nad-istoriji.
I.4. Rečeno je u našim, svetim knjigama, za svojstva čoveka solarne tradicije: „i kad bi se čitav svet srušio – on bi ostao uspravan, među ruševinama“. Ti nema tla – pogled ka zvezdanim magnitudama je tvoje uporište. Nepokolebljivost tvog bića čini deo uporišta stabilnosti zvezdanog poretka.
I.5. Na putevima razvojnog pokreta kosmičkog bića, oblik zvani „čovek“ je jedna stanica koja ga privremeno pridržava i zadržava.
I.6. Teži izdvajanju umne svesti iz stanice zvane „čovek“ kako bi spoznao njenu dvostruku ulogu: blagotvorno podržavanje i opasano preprečavanje razvojnog pokreta kosmičkog bića.
I.7. Budi uvek pri znanju da čovek i život nisu ciljevi već puka sredstva kosmotvoračke delatnosti. Ti nisi rođen da bi samo živeo već živiš da bi delao. Spram života održavaj suverenu distancu, kao i spram svakog drugog sredstva, nastojeći da njim potpuno ovladaš jer će, u protivnom, život tobom ovladati.
I.8. Ovaj svet je jedna od arena kosmičke Igre, a u njemu ti si jedan od igrača. Ti ne znaš, niti možeš znati, sva pravila, te ne možeš predvideti ishode svoje igre; to se zove sloboda.
I.9. Na ovoj stanici vrhovni zadatak je napuštanje stanice u pravcu beskraja zvanog „kosmički Um“.
I.10. U idealnoj projekciji sopstva kosmičkog bića iz tebe, ti nisi član reda, već je red član tebe, ti nisi jedinka ljudske zajednice, već je ta zajednica jedinka tebe, ti nisi deo sveta, već je svet deo tebe.
I.11. Bez bića koje sad počiva u stanici zvanoj „čovek“ – kosmos ne bi postojao; od istog bića zavisi postojanje kosmosa, dakle supremnog poretka. Biće je funkcija kosmosa a kosmos je funkcija bića; to je smisao učenja da su ljudski Um i kosmički Um subjektivni i objektivni pol jedinstvene stvarnosti.
I.12. U tebi počivaju svi elementi svemira. Zašto? Osećaj malodušnosti je znak da si zaboravio to pitanje koje poseduje moć okrepe i podsticanja delotvornosti.
I.13. Ti si učenik a kosmički Um je vrhovni učitelj. Pri najvišoj katedri učenja najteže pitanje glasi: „ko si ti?“ Odlični odgovor glasi: „ja sam Ti“.
Dragoš Kalajić
Vaše mesto duhovnosti 